Luka Knežević Strika
U VAZDUHU · intervju

Luka Knežević-Strika je vizuelni umetnik iz Beograda, rođen 1983. Fotografiše zvanično od 2005, nezvanično i ranije. Jedan je od osnivača Belgrade Raw-a. Sa četiri rada učestvovao je na 55. Oktobarskom salonu. Uključen je u građansku inicijativu Ne da(vi)mo Beograd. Od 2. do 14. oktobra na Trgu Nikole Pašića u toku je izložba Naše nove komšije (Our New Neighbours), iskra da ga konačno pozovemo na intervju.

Kako si postao fotograf tako da sebe možeš da zoveš fotografom?

U poslednje vreme sve manje osećam sebe samo kao fotografa. Koristim fotografiju, ali manje na direktan način, osim kroz Belgrade Raw. Kada sam igrom slučaja krenuo da se bavim fotografijom, gledao sam na to na dva načina: s jedne, na svoj autorski rad; s druge strane, fotografisanje događaja, uglavnom koncerata. To me je spontano uvuklo u identifikaciju kao fotografa, upravo kroz feedback ovdašnje sredine. Naša sredina je dosta ograničena u svom odnosu prema fotografiji i umetnosti, skoro do nedostatka javnog diksursa, čak i novinarskog. U svemu tome se ipak stvorio prostor u kome su me ljudi sami pozivali kao fotografa. Recimo, još davno, davno, na My Space-u (nikad prežaljenom) me je zvao tip iz Zrenjanina da u njegovoj kafani pravim izložbu, a da mi on obezbedi pare za printove i pivo. Zvali su me i drugari iz tad novog benda Repetitor, koje sam slikao pa su njihove slike izlazile u „Huperu”, a potom iz „Popboksa” da fotografišem koncerte. Tako su mi se prilike otvarale u jednom ležernom kontekstu, bez ikakvih propisa i stepenika, i ja sam se u tome pronašao. Isto kao što sam se kasnije pronašao i u milion drugih stvari. Iako se nekad predstavljam kao fotograf, a i drugi me tako predstavljaju, nisam siguran da je to danas previše precizno.

I ja bih te pre predstavio kao vizuelnog umetnika. Odatle sledi i potpitanje: da li od fotografije više živiš ili se više posvećuješ izložbama? Ili uopšte ne razdvajaš struku i umetnost?

Zavisi sa koje pozicije razmišljam o tome. S jedne strane su to potpuno razdvojene stvari, jer sam ja sam naučio zanat fotografisanja, i to mi je i dalje jedan od glavnih izvora prihoda. Formalno obrazovanje nemam, ali relativno je lako naučiti fotografisati na određeni način, ispuniti neki tehnički zahtev, izgled fotografija, pogotovo danas putem interneta. Ali, kada razmišljam o sebi kao autoru, moja interesovanja idu i ka raznim drugim stvarima. Sama podela na medije, pa čak i na čula (vizuelna umetnost), mi se sve više čini nekorisnom.

Šta je Belgrade Raw?

Belgrade Raw je kolektiv grupe fotografa, nastao pre 5-6 godina. Svi smo tada živeli u Beogradu i fotografisali Beograd. Kolektiv je nastao iz naše potrebe da direktno predstavimo svoje viđenje grada. I to ne samo fotografsko-umetničko-vršnjačkoj, već i široj javnosti. Ključnu ulogu u našem proboju kao umetničkog kolektiva imao je kustos Remonta, Mića Karić. Otvorio nam se prostor koji je dosta slobodniji od prostora fotografije kao medija, prostor da se bavimo umetnošću, promišljamo naše fotografije i  razmišljamo o tome kako ih najbolje predstaviti. S jedne strane, Belgrade Raw nastavlja da postoji kao arhiva beogradske svakodnevice, a sa druge kreće u istraživanje medija fotografije i autorskog pristupa izložbi. Sadržaj je stalno prisutan na našem sajtu, a dosta često imamo priliku da izlažemo, najskorija izložba se mogla videti u Umetničkom prostoru U10. Mnogim ljudima koji dolaze da vide naše fotografije je drago što tako nešto postoji, identifikuju se sa tim kao sa autentičnim prikazom svog grada.

Kako je došlo do ideje za Naše nove komšije i kako ste uspeli da je ostvarite?

Dobili smo poziv od organizacije BLOCKFREI iz Beča. Pre nešto više od godinu dana došli smo do teme migranata, koja je bila zanimljiva u smislu da je niko ne primećuje, niti se njome bavi, a činila se isuviše važnom temom. Iako su se migranti već godinama  okupljali u Ciglani kod Subotice, a počeli su i u parku kod autobuske stanice u Beogradu, ni političari ni mediji nisu obraćali pažnju na to. Izložba je imala nameru da se bavi rasvetljavanjem problema i ukazivanjem javnosti da tako nešto postoji i da ga je potpuno jezivo i nemoguće ignorisati. Sa izbeglicama smo boravili i radili u Beču, „džungli” kod Subotice, i u beogradskim parkovima. U međuvremenu se broj izbeglica znatno povećao, domaća administracija je pokrenula „spin” da nas ubedi da smo super, a Mađarska je napravila takve sulude poteze da, ako se direktno poredimo, Srbija i jeste super. Nakon toga, mi smo izložbu Naše nove komšije pokušali da postavimo kao neku vrstu dubljeg uvida u to kakva su iskustva i očekivanja migranata od njihovog puta, ali i od nas i od čitave Evrope. Jako je mala tačka u kojoj se zapravo razumemo. I oni koji stignu u Beč su daleko od toga da znaju kakav će biti njihov dugoročni život, i kada će imati šansu da zapravo postanu članovi društva.

Koliko si intervjua dao do sad i koliko ti je to prirodna, a koliko smorna aktivnost?

Dovoljno retko dajem intervjue da mi je to zabavno. Pogotovo ako je neko još i zainteresovan. To se desi jednom-dvaput godišnje i dođe mi kao lična arhiva i šlagvort za preispitivanje ko sam i čime se bavim, što se drastično menja svakih nekoliko godina.

Kako je nastala džinovska patka pokreta Ne da(vi)mo Beograd?

Patku je neko smislio, tj. nastala je kao rezultat razmišljanja kako se ljudima lako i vidljivo može pokazati šta zapravo predstavlja Beograd na vodi. Medijski prostor za nas (građansku inicijativu) skoro da ne postoji, i jedini način da ga osvojiš je ili incident, ili nešto veliko. Incidenata kod nas ne manjka, a Patka je toliko velika i toliko u pravu, da je bilo nemoguće ignorisati je.  Bez svesne namere, ona je postala simbol otpora inicijative Ne davimo Beograd.

Budući da si Beograđanin koji puno putuje, kako Beograd predstavljaš strancima, a kako Beograđanima?

Prvo, putem Belgrada Raw-a i njegovog sajta http://www.belgraderaw.com. Drugo, strancima, pogotovo nemačkim novinarima, pokušavam da objasnim da Beograd nije novi Berlin, i zašto je ta teza pogrešna i promašena.

Za kraj – gde u gradu voliš da jedeš, a gde po svojoj volji da izlaziš?

Za jelo, volim „Savski ekspres” i tamo treba otići dok ga još ima. Vrlo malo izlazim van toga da nešto fotografišem, i kao izlazak doživljavam sedenje u kafani u „Bristolu”. Nedavno sam otišao i na zatvaranje Inex-a. Nadam se da će te iste ekipe nastaviti da osvajaju neke nove prostore. Ta vrsta otvorene energije vrlo je bitna za ovaj grad.  Čini mi se kao da je sada nekako ima više. Zbog toga mi je vrlo drago i blago sam optimističan za neposrednu budućnost.

Saša Montiljo, foto: Stevan Marković Saša Montiljo: Autentičnost ne sme nasilno da se stvara cover mia knezevic Mia Knežević: Pozdrav Džimu Džarmušu Sabolč Tolnai Sabolč Tolnai: Ne želim da se žalim Slavimir Stojanović Slavimir Stojanović: Imao sam sreće da veoma mlad shvatim za šta sam rođen ·