SANJAR SA MESECA
U VAZDUHU · intervju

„Ali da ostanem anoniman!“ bio je jedini uslov koji je M.N. postavio kad smo se dogovarali za ovaj intervju. Naravno da će ostati anoniman – ko još želi da raskrinka trenutno najomiljenijeg beogradskog superheroja…

„Ovo pismo neće nikada promeniti svet, ali će možda ipak tebi nekad biti drago“ – reči su koje, otkucane na pisaćoj mašini, stoje umesto imena pošiljaoca na običnoj beloj koverti. Koverte pak završavaju na najrazličitijim mestima. Ostavljene lično, bez poštara, markica, bilo kakvog posrednika, na klupama, u podnožjima spomenika, zidićima, ćoškovima, po celom gradu. Pisma su namenjena onima koji ih pronađu. Autor je jedan beogradski mladić. To je sve što ćemo o njegovom identitetu reći, i to će za ovu priču o njemu biti sasvim dovoljno. Jer poruka nije u imenu. Poruka je u ideji. Iza inicijala M.N. stoji jedan, za današnje vreme, pomalo bajkovit, viteški duh.

Superheroj Beograda u 21. veku ne skače po krovovima i ne šunja se po senkama s povezom preko očiju. Njegova misija je drugačija – u metropoli betona i metala čiji stanovnici u blistavom usponu virtuelnih komunikacija lajkuju i fejvuju, on, ne odručući se prednosti društvenih mreža, već naprotiv – koristeći ih, vraća želju za pogledom u oči, držanjem za ruke i zagrljajima. Bez stida i bez patetike, sa, gle, iskrenim osmehom. I, biće da zna šta radi: samo na fejsbuku, deset meseci od otvaranja stranice, prati ga više od 92.000 ljudi.

Kako je i kada M.N. počeo da piše i ostavlja pisma po gradu? I zašto?

Počeo sam da pišem onda kad i većina počne da piše, u osnovnoj školi, za pismene zadatke, odnosno sastave. Tek mnogo kasnije, u srednjoj školi, to je ušlo u moj život kao potreba za nečim više. Svakodnevica, takoreći. Pisma sam počeo da ostavljam pre šest meseci. A što se tiče pitanja „Zašto?“, to sam shvatio dok sam čitao štampu i video koliko je crna, pa sam pomislio kako bi bilo lepo da se češće smejemo, barem na nekoliko trenutaka.

Prvo pismo sam ostavio jednog sunčanog dana u aprilu, na jednoj klupi na Kalemegdanu. Nađeno je posle nekoliko minuta. Dvojica momaka su sela na klupu i prvo nisu smeli ni da pipnu pismo. Samo su sedeli dok je pismo bilo između njih. Posle nekoliko minuta jedan od njih je uzeo pismo u ruke, ali ga nije otvarao. Zatim su ga okrenuli ka suncu da bi, pretpostavljam, videli šta ima unutra. Ja sam bio s drugaricom na klupi preko puta i jedva smo se suzdržavali da se ne smejemo. Zašto? Zato što su oni to pismo otvorili tek posle četrdeset i pet minuta, okvirno rečeno. Ali bilo je zanimljivo, pa smatram da mi to vreme nije propalo. Kad su pročitali, počeli su da se smeju i misija je bila uspešna. U pismu je pisalo: „Vino connecting ljude. Buy jedno.“

Zašto baš ljubavna pisma, zašto pisaća mašina, otkud pečat i šta je na njemu?

Ima dosta ljubavnih reči u mojim pismima, ali nije baš svako pismo ljubavno, uglavnom otkucam na papiru nešto za šta mislim da će nekog nasmejati ili će nekoga, jednostavno, ugrejati te reči, a ima i reči koje su meni posebno drage i želim da ih neko pronađe. Zato što je to nešto što je maltene iščezlo iz upotrebe, nešto što će uskoro postati legenda, barem ja tako verujem. A ja volim legende, i smatram da će to biti jedna veoma lepa i dobra legenda. Mada, moram priznati da mi jednostavno prija taj zvuk dok kucam neke svoje reči, povremeno sanjarim i zamišljam kakvi su bili životi nekih od mojih omiljenih pisaca i pesnika. Pečat je tu da me podseti da se snovi ostvaruju, ako imaš dovoljno jaku želju i volju. Oduvek sam želeo da imam svoj pečat, s inicijalima svog imena i prezimena, i eto, sada ga imam.

Imaš li posebne koverte i papir, koristiš li uvek iste?

Koverte su sasvim obične bele koverte, kao i sasvim običan papir za štampanje, za jednog sasvim običnog mene. Ha-ha!

Spojio si način iskazivanja emocija iz prošlosti i način promocije sadašnjosti. Imaš sajt, profile na FB, tviteru i instagramu – kako ih koristiš, čemu si ih namenio i kada si zapravo počeo da primećuješ da se s one druge strane okuplja sve više ljudi koje zanima to što radiš?

Pre svega, prvo sam napravio tviter profil, za te kratke i trenutne misli koje nekada i nisu sasvim razumljive, ali nemam sumnje da ih još neko pored mene shvata. Sve moje reči, ma kakve god da su, meni su uvek drage. Fejsbuk stranicu sam otvorio prvog januara ove godine, i to sam odlučio jer tada nije postojala mogućnost da se arhiviraju tvitovi, pa sam pomislio da je i ovo neki način da sačuvam te svoje reči. Instagram sam otvorio iz radoznalosti, da vidim šta je to, ali i ispod tih napravljenih fotografija dešavalo se da napišem nešto, jer verujem da u svakom prizoru života koji fotografišeš postoji neka priča. I eto, sada i tamo pišem priče, kao na svom sajtu. Sajt je sasvim druga priča od svih društvenih mreža jer tamo zaista ima svačega, tamo sam prvi put počeo nešto duže da pišem. Jednom su mi ljudi rekli da to valja i da ne treba da prestajem, i evo, i dalje ne prestajem da pišem. Sve ove društvene mreže koristim da bih na neki način pokušao da stvorim nešto lepo nalik drugim ljudima koji pišu blogove i knjige i čine da se ja bolje osećam. Ali, i osećam se veoma dobro kad pišem i napišem nešto, osećam se baš ispunjeno.

Nikada nisam baš „primetio“ da se sve više ljudi okuplja. Ne mogu da kažem da nisam uopšte primećivao jer jesam, ali nikad nije bila poenta u brojkama. Nisam pokušavao nikome da se svidim, već da bolje i bolje pišem. Jednostavno sam pisao i pisao, video sam da brojevi na društvenim mrežama nekad rastu, nekad opadaju, i u jednom trenutku sam osetio, videvši toliko brojeva, da se ljudima sviđa to što pišem. Naravno, tu su i reči podrške koje su mi mnogi slali, i zahvaljivali mi što pišem i što im baš ulepšam dan.

Da li je nekad neko pismo imalo namenski određenog primaoca?

Ne. Nikome ne ostavljam po narudžbini, jer jednostavno nije fer prema drugim osobama koje se trude i trče preko pola grada da pronađu pismo. Želim da ljudi shvate da ako nešto žele, moraju i da urade nešto po tom pitanju.

Javljaju li ti se ljudi koji su ih našli?

Uglavnom mi se javljaju, taguju me na fotografijama na instagramu ili mi pošalju fotku u inboks na stranici.

Kakvi su komentari?

Komentari su (i ja se često iznenadim) uvek pozitivni i često mi kažu da sam im baš pogodio to što je pisalo u pismu. I bude mi drago, jer upravo to dokazuje da je ona parola „Nije kome je namenjeno, već kome je suđeno“ istinita.

Znaju li ljudi iz tvog najbližeg okruženja da ovo radiš, kome si prvom rekao i kakve su reakcije?

Iz mog najbližeg okruženja znaju svi. Prvo sam rekao svojoj porodici, i bilo im je simpatično i podržavali su me u tome, tako da želim i da im zahvalim što nikad nisu odustali od mene i mojih neobičnih interpretacija ove stvarnosti.

Kakvih je interesantnih situacija do sada bilo?

U početku sam ostajao dok neko ne pokupi pismo i uglavnom su ljudi gledali kroz pismo u sunce da vide šta je unutra, tu situaciju sam predvideo jer bih i sâm to uradio da sam na njihovom mestu. Ali ubedljivo je najviše interesantnih situacija bilo kad sam bio u Sarajevu. Tu su devojke i momci trčali za pismima koje sam ostavljao s pravim osmehom na licu. To je nešto što je prava retkost i to mi se dopalo jer upravo sam takve reakcije želeo da izazovem. Bili su srećni, ali mislim da sam ja bio srećniji.

Gde si sve do sada ostavio pisma i koliko ih je bilo?

Najlakše mi je prvo da kažem da sam do sada ostavio 77 pisama. (Da, vodim strogu evidenciju. Ne bih želeo da se neke reči ili lokacije ponove.) A ostavljao sam ih svuda po Beogradu, i u Sarajevu. Jedna moja drugarica je, kad je otišla na more, ostavljala pisma po Dubrovniku, Herceg Novom, Adi Bojani i Petrovcu.

Pretpostavljam da sad već, s obzirom na to da te dosta ljudi prati, neki i priželjkuju da baš oni nađu pismo. Vidim da na instagramu sad i objavljuješ gde si ih ostavio.

Da, mnogi bi voleli da pronađu moje pismo, ali nisam u mogućnosti da toliko putujem, iako bih voleo da svi dobiju priliku za to. Samo sam u početku, možda prvih deset pisama ostavljao bez objavljivanja, ali ubrzo sam počeo za svako pismo da objavljujem gde sam ga ostavio, jer je bilo situacija da su ljudi bacali ta moja pisma nakon što su ih pročitali. Zato sam i odlučio da objavljujem lokaciju pisma jer bi otišao neko ko iskreno želi da to ima za uspomenu.

Misliš li da će se vremenom pojaviti možda i kolekcionari tvojih pisama?

Ne znam za to, niti smem da pomislim, ali trudim se da ne pokupi jedna osoba više pisama već da ima za svakog po jedno pismo. Nažalost, imao sam prilike da vidim ili pročitam da je neko uzeo više pisama i baš mi je bilo krivo, ali šta ću, trudiću se i dalje.

Šta misliš, dokle ćeš to da radiš?

Dokle god imam para i zdravlja. Ha-ha!

A kad krene loše vreme, kiša i sneg, jesi li razmišljao gde ćeš onda da ih ostavljaš?

Kiše je već bilo, pa sam imao iskustva s njom. Uglavnom ih ostavljam na mestima gde im kiša ne može ništa, ali desi se i da ostavim da malo pokisne, jer ništa ne fali mom pismu koje pokisne. Što se tiče snega, on nije toliko opasan kao kiša i verujem da ćemo mnogo lepše sarađivati.

S kakvom si idejom krenuo u sve ovo? Šta ti je bio cilj?

Ideja je bila, kad sam ostvario svoj san da posedujem pečat s inicijalima svog imena, da mi tada taj pečat ne skuplja prašinu ili da u nekoj fioci nikada ne vidi svetlost dana i vetar noći. Cilj pisama je oduvek bio i ostaće isti, da se nasmeju ljudi, da im ulepša dan.

Šta bi voleo da izazoveš kod ljudi?

Najjednostavnije, samo iskrenu radost.

Pišeš dosta o zagrljajima. Pročitala sam i da si rekao – ako me prepoznate, prvo me zagrlite, pa se onda predstavite. Šta za tebe znači zagrljaj?

Ha-ha! Da. Ta misao je nastala nakon mog susreta sa, sada već drugaricom, jednom devojkom iz Sarajeva, koja me nije poznavala ali je pratila moj rad, jer kad me je upoznala, prvo što je rekla, bilo je: „Izvini, ali ja tebe prvo moram zagrliti.“ Zagrljaj za mene znači bliskost između dva srca.

Dobijaš li ti neka pisma?

Ne. Ne dobijam.

Zašto si se odlučio za anonimnost?

Ne plašim se da me neko ne razotkrije, jer ja nisam baš apsolutni anonimac. Ja samo ne želim da auditorijum od preko sto hiljada ljudi zna moje lice jer bi samo tada morao da prekinem taj projekat. Mislim da bi me možda pratili kad bih ostavljao pisma i onda uzeli i svrha bi bila poražena. A i pored toga, volim svoj spokoj dok nepoznat i sasvim običan lutam ulicama grada.

Kakav ti je utisak, za ovo vreme koliko radiš ovo – da li je romantika nestala ili smo je manje-više nesvesno potisnuli, a zapravo je željni?

Ne bih baš rekao romantika, jer romantika i meni zvuči pomalo izlizano, ali ono što sam primetio jeste da smo mnogo emocija potisnuli. Plašimo se, jer emocije danas znače biti slab. A to zapravo nije njihovo pravo značenje. Setite se da su nekad čitavi ratovi vođeni zbog emocija jedne osobe prema drugoj. A danas ih se stidimo i potiskujemo, zbog straha da će nas neko iskoristiti. Mogu da kažem samo – šteta.

Kako bi voleo da te se ljudi sećaju? Kad pomisle na tebe, da kažu – šta?

Kad pomisle na mene, najiskrenije, mislim da bi mogli da kažu samo: „M. N.“ Time možda ne bi rekli ništa, ali bi rekli sve što je potrebno.

Darko Lungulov Darko Lungulov: Priča o jedinom mogućem heroju danas Nenad Ivović Mladi muzički talenti: Nenad Ivović Marsel Bajer Marsel Bajer: Beograd je zagonetni grad Ivan Tokin Ivan Tokin: Oda normalnom čoveku