Maja Cvetković
U VAZDUHU · intervju · KULTURA · muzika

Ako bih vam rekao da sam slušao E-Play pre 17 godina sigurno ćete zaključiti da sam premator i da sedim za tastaturom, a kamoli vredan truda da pročitate šta pišem. Možda vam i ubijem želju da slušate ovaj bend. Zato je bolje da čujete šta frontgirl E-Playa, vitka i visoka Maja Cvetković ima da kaže o poslednjem albumu svoje grupe “Obični ljudi”, dugačkom stažu na sceni, marginalizaciji rok muzike, pankerskom životu Zorana Predina i najgoroj rečenici s kojom ju je neki frajer startovao.

Ako vam ovo zvuči zanimljivo, možete ih slušati uživo u beogradskom klubu Gun 22. marta.

Mogao bih da počnem priču o osnivanju benda 1997. i kako ste izgurali do danas, ali me za početak zanima šta te čini srećnom ovih dana?

Srećnom me je učinio naš nastup u Nišu. Bio je sjajan. Još uvek pokušavam da se od toga odmorim i da mi splasne adrenalin. Neki koncerti zaista ostave traga. To me čini srećnom, a srećnom me i čini kada namestim moj wi-fi ruter – posto se svaki dan nešto kvari. Trenutno sam u životnoj fazi kada mi male stvari – puno znače.

Sa bendom imaš dug staž na sceni, ali mnogima deluje da ste prilično marginalizovani uprkos neospornom kvalitetu, kako gledaš na to?

Cela scena je na margini. U medijima gotovo da nema prostora za nas. Sva sreća pa je tu internet, kao da je neko znao šta će u Srbiji da se desi. Lično smatram da ovakva muzika nije na nivou na kom bi trebala da bude. Ali bože moj, preživećemo i bez TV emisije o rokenrolu. Stvarno je žalosno da postoje samo dve RNR emisije na TV-u i ovom prilikom cestitam “Buntu” (RTS2) i “Gruvanju” (RTV) što su još uvek tu!

Kako je moguće da bend kojem je lider tako dobra riba ostane izvan mejnstrima?

Hvala. Ali u pravoj muzici nije bitan izgled već kakve su pesme i koliko se iskreno daješ u tome. A u Srbiji je “mejnstrim”  nešto potpuno drugačije i ja tu ni ne želim da se uklapam.

Da li vam je ikad palo na pamet da se menjate i da svoj zvuk učinite komercijalnijim?

Stalno nam pada na pamet da se menjamo, ali u  smislu da se ne ponavljamo. Sa albumom Obični ljudi smo dosta eksperimentisali i menjali mnogo stvari. Prosto smo želeli da probamo nešto novo. Radimo kako se osećamo, a ne trčimo da budemo komercijalni proizvod. Ako nam je muzika dobra, naći će način da dođe do ljudi.

Misliš li da je dobro za rokenrol krenuti u populističkom pravcu u kojem je recimo krenuo Van Gogh i da li je to način da se zaradi više love?

Đule iz Van Gogha je veliki radnik. On je jedan od najvrednijih ljudi koje poznajem. Van Gogh je bend poput sastava U2, a to je drugačija koncepcija od onoga što radi E-Play.

Na koji se način vaš poslednji album Obični ljudi obraća običnim ljudima i koju ste emociju hteli da njime probudite kod njih?

Hteli smo da kažemo da smo mi samo obični ljudi koji imaju hiljadu problema, hiljadu muka i hiljadu negativnih stvari koje nam se dešavaju. Hteli smo samo da se ljudi prepoznaju u našim pesmama i mislim da smo na dobrom putu – barem su za sada takve kritike.

Sarađivali ste s Kojotom, Kojom, Nikolom Vranjkovićem, na novom albumu vam gostuje Matija Dedić – koliko su bitne saradnje u današnjoj muzici i šta one konkretno donose jednom projektu?

Obožavamo da sviramo sa muzičarima koji imaju dušu, umeju dobro da sviraju i kreativni su. Fenomenalno je kada neko unese nešto novo u pesmu. To je fenomenalan osećaj. Matija Dedić se sjajno uklopio u Iluziju. Osim što je fenomenalan pijanista –on je veoma kreativan. To je  možda najvažnija stvar za zajedničku saradnju.

Da li ti se dopada regionalna scena i šta misliš o buntovnim porukama koje šalje hrvatske grupa Elemental ili nešto starije Hladno pivo, zašto bendova s takvim tekstovima nema u Srbiji?

Scena iz regiona nije loša, ima tu zaista dobrih bendova, mada su mi lično zanimljiviji srpski bendovi. Nije važno odakle je bend već kakva mu je muzika. Ne umem da odgovorim na ovo pitanje. To je pitanje za svaki bend posebno. E-Play voli da se dotiče tema koja su nama važne i da pevamo o onome što se nama dogovodilo i šta nam se događa.

Poznati ste po dobrim obradama, kad bi bila u takvoj situaciji koju stvar od Majli Sajrus bi najradije obradila?

Nećeš mi verovati, ali ja ne znam nijednu njenu pesmu.

Ko su tvoji muzički uzori i s kime bi od svetskih faca voleli da deliš binu?

Placebo, Queens of the Stone Age, Foo Fighters, Coldplay i mnogi mnogi drugi. Mada bih najviše volela da zasviram sa Dejvidom Grolom.

Zoran Predin, bivši lider Lačnog Franca, je nedavno nokautirao sudiju na jednoj košarkaškoj utakmici, da li je time pokazao da se panker ostaje i kad promeniš žanr i kad operišeš čuku?

Panker je uvek panker. Zoran je sada fin gospodin, ali svakako je ostao panker u duši i posle operacije srca. Mada mu iskreno ne bih savetovala da tako nastavi (smeh).

Ipak je srce čudna naprava.

Da li je bavljenje rokenrolom u današnje vreme postalo samo hobi, odnosno od čega ti živiš?

To je mnogo više od hobija, zahteva mnogo vremena, truda, rada i upornosti, ali retko koji muzičar u Srbiji može da živi samo od toga. Svi se nadamo da će to vreme uskoro doći, ali trenutno moramo da radimo paralelno neke stvari. Ja sam završila komunikologiju i bavim se promocijom muzičkih festivala. Trudim se da ostanem u muzici na sve načine, ali najviše volim da sviram.

Koji ti je omiljeni narodnjak kad se zapiješ u kafani, ako ti se to ikad desilo?

Ne podnosim živu muziku u kafanama i kafićima. Volim samo  rokenrol koncerte.

Koja je najljigavija rečenica s kojom te je neki tip startovao?

“Da li si ti ona koja mislim da jesi.”

William Tyler William Tyler: Deo mog uma je uvek na putu Teofil Pančić Teofil Pančić: Posveta mom odrastanju Goran Skrobonja Goran Skrobonja: Još ima neispričanih priča Braća Burazeri Braća Burazeri: 100% tzarski intervju ·