Marko Risović
U VAZDUHU · intervju

Marko Risović je jedan od najznačajnijih fotografa mlađe generacije. Bavi se dokumentarnom fotografijom, član je foto-kolektiva Kamerades, autor sa velikim brojim zapaženih i nagrađivanih radova u karijeri dugoj preko 15 godina. Njegove fotografije odlikuju emotivnost, osećaj za detalje, kontrasti…

Ove godine fotografisao je izbegličku krizu, potresne prizore sa granica u regionu. Krajem oktobra uradio je i foto–reportažu sa granice Srbije i Hrvatske za američku medijsku kuću CNN.  O ovoj saradnji, svojim idejama i fotografijama, profesionalnim izazovima i planovima, Marko Risović govori za City Magazine.

„Dugo sam pratio temu izbeglica i počeo sam to da radim prošle zime, sporadično sam fotografisao. Proletos sam dobio zadatak da radim priču o migrantima za National Geographic Srbija. Tada sam većinu izbeglica slikao u centru za azilante u Krnjači, sprijateljio sam se sa nekoliko Sirijaca, sa jednim od njih sam ostao u kontaktu. To je bio moj prvi dodir sa tim ljudima i njihovim sudbinama, pokušao sam da shvatim zašto se to dešava. Zatim sam išao u Makedoniju, u Preševo, u Suboticu, sada i u Hrvatsku više puta. Prvo sam bio na prelazu Tovarnik – Šid, tamo sam bio pet-šest dana. Ponovo sam  otišao krajem oktobra, fotografisao sam na graničnom prelazu Berkasovo-Bapska.

Gde su objavljivane te fotografije?

Dugo sam pratio tu priču, manje-više to je bilo neko samofinasiranje. Imao sam i dogovor sa nemačkom agencijom N-ost. To nije bilo ništa sigurno, oni su rekli da će pokušati da prodaju moje fotografije. Pošto sam bio na hrvatskoj granici u tom nakritičnijem trenutku kada je bilo jako potresno i vizuelno vrlo upečatljivo, oni su uspeli da prodaju moj rad nekim nemačkim medjima. Uspeo sam da nađem još neke klijente. Tako da sam otišao kao frilenser, ali sam uspeo da plasiram deo tih fotografija preko nekih medija. I, naravno, preko Kameradesa, kao osnovne platforme.

Kako je došlo do toga da dobiješ poziv od medijske kuće CNN?

Želeo sam ponovo da idem u Hrvatsku, jer sam video da se opet događaju razne stvari na toj granici. CNN je tražio nekog da im „pokrije“ te događaje, i prvo su upit poslali mom kolegi iz Rojtersa Marku Đurici, a on je prosledio to meni. Dogovorio sam se jedno veče sa njima, sledećeg jutra sam bio tamo. Tražili su priču o ljudima i to je ono što sam ja počeo izvorno da radim – intervjuisanje ljudi i fotografisanje njihovih portreta sa pratećom pričom –  odakle su došli, čemu se nadaju, zašto idu tu gde idu, šta im se dešavalo usput…Dok sam to radio želeo sam da uradim i nešto svoje, nešto što mi nije bilo imputirano i spontano se dogodilo da fotografišem obuću migranata. Ja nisam imao unapred ideju da radim tako nešto. Na licu mesta, kada sam pogledao čoveku u cipele, onako blatnjave i uništene, pomislio sam – to je to. To je priča koja na diskretan, sveden, vizuelno upečatljiv način, priča nešto šire. Na cipelama se vidi šta je sve taj čovek prešao. To je jednostavna poruka. I očigledno se dopalo i klijentu, CNN-u. Ja sam im to poslao kao odvojenu celinu, rekao sam im da je to neka moja ideja. I super je bilo prihvaćeno.

Granični prelaz Berkasovo- Bapska, Hrvatska, 21.oktobar- 23. oktobar 2015Otvori galeriju

Kako su izgledali tvoji susreti i razgovori sa migrantima?

Ja sam fotograf tog pravca i trudim se da razumem priču, čoveka. U slučaju izbeglica sam sebi zameram što nisam našao neku smisleniju priču u tome, što nisam ispratio nekog čoveka, doživeo njegov život ili izbegličko putovanje. Ali mnogo je razloga zašto je to teško uraditi. Jedan je taj što su oni u veoma brzom tranzitu i samo žele da idu dalje. Drugo, mnogi od njih se plaše. Niko nije bio neprijatan prema meni, nikada, kada sam fotografisao. Poštujem kad neko kaže da ne želi da ga slikam, spustim aparat, objasnim da neću fotografisati, ne insistiram. Ali ima mnogo njih koji žele da ispričaju svoju priču. To je moje dosadašnje iskustvo. Ako im priđeš ljudski, ako se stvarno iskreno zainteresuješ za njihovu priču i njihov život, oni su spremni da podele deo toga sa tobom. To je trenutak u vremenu, i ako bih uspeo da radim kako ja želim, da sa nekim duže provedem vreme, možda bih mogao da doživim tu priču u potpunosti. Kada si na zadatku puno stvari se dešava, moraš da obratiš pažnju na mnogo ljudi i priča. Tako da nemaš mnogo vremena da uspostaviš kontakt, stekneš poverenje, da sve razradiš…Malo je instant, ali tako sam morao da radim. Nisam bio na zadatku mesec dana, takvih resursa nije bilo. Materijal sa poslednjeg snimanja urađen je za dva dana.

Koliko si profesionalan kada snimaš, a koliko te obuzmu emocije?

To je baš komplikovano. U trenutku se dešava i može jako da varira. Imao sam jednu scenu u Makedoniji, kada je sve bilo toliko haotično. Neki mali dečak je ispao iz kordona, iz te ogromne mase ljudi, krenuo je da zapomaže i doziva majku, plakao je. Spustio sam aparat, prišao mu, zagrlio ga i pokušao da ga utešim, prestao sam da radim svoj posao. To je trajalo desetak minuta dok tog dečaka nisam predao ljudima iz neke humanitarne organizacije koji su ga smirili, pokušali da mu objasne da će pronaći roditelje. Ima situacija kada većina fotografa tako reaguje. Tamo sam gledao ljude koji ne rade svoj posao, iako se pred njima odvija neka potresna scena, kadar koji priča tu priču na verodostojan način. Oni su pritrčavali ljudima, pomagali, odnosili one koji su se onesvestili do kola hitne pomoći. Etika je značajno pitanje i neko ko se bavi ovim poslom stalno mora da preispituje svoje postupke, svoj pristup.

Šta za tebe znači ova saradnja sa CNN-om? Očekuješ li sad da se otvore neka nova vrata?

To su trenuci u kojima zaista, na neki način, dobiješ priznanje za svoj rad. Za mene je to predstavljalo prestiž, ali pre svega mi je imponovala prilika  da svoje mišljenje i svoj stav prezentujem pred velikim brojem ljudi, u sklopu resursa jedne relevantne, svetski poznate medijske kuće. I uvek kad dobijem priliku da radim za neki veliki svetski medij, što nije često,  imam osećaj da mogu da pošaljem neku poruku na jedan ozbiljan  način. Korstim fotografiju da bih preneo neke ideje i važno mi je da pronađem što bolje kanale za to.

Krsto Radović Krsto Radović: Sanjao sam Mandarinu Greg Gejdž Greg Gejdž: Kako od bubašvabe napraviti robota igor gligorov Igor Gligorov: Slušanje ploča može da promeni svet Jovana Stojiljković Jovana Stojiljković: O ljubavi, poverenju, borbenosti, nadanjima i jednom velikom daru u najavi