Marsel Bajer
U VAZDUHU · intervju

Marsel Bajer je nemački pisac i oktobarski gost Krokodilove Kuće za pisce. Dobitnik je mnogih prestižnih književnih nagrada, uključujući i ovogodišnju Klajstovu nagradu. Njegovi romani nastaju kao susreti zvučnih i konkretnih istorijskih trenutaka iz nemačke istorije. Autor je i tri opere, a njegova interesovanja već neko vreme idu u pravcu nauke. U poslednjem delu, zbirci pripovedaka „Putinovo poštansko sanduče”, autor se na duhovit način bavi aktuelnim predsednikom Ruske Federacije

Često ste bili rezidencijalni gost u drugim državama, a danas je to slučaj sa Srbijom. Da li vas Beograd na bilo koji način fascinira?

Veoma, ja sam baš fasciniran Beogradom! On je pravi zagonetni grad, a takvi me gradovi uvek opčine. Utisak mi je da ovde sve što vidim kad izađem na ulicu ima jasno određeno značenje – svaka majica, grafit na zidu, pa čak i način na koji Beograđani hodaju. Ja sam dete osamdesetih, i navikao sam da „znake“ posmatram i razumem kao nešto manje-više slobodno. Ne morate da budete fan Majkla Džeksona da biste nosili majicu s njegovim likom, ali možda sam ja taj koji svemu pridaje više političkog značenja.

Nije retkost da u stvarima o kojima pišete tragate i za njihovim zvučnim odlikama. Da li ste primetili neki specifičan zvuk Beograda?

Danas je on bio ovakav: helikopteri i avioni preleću iznad kuće, napred, nazad, i to me je uplašilo. Drugi malo pitomiji zvuci: cvrkut ptica koje nas bude svako jutro, dolaze na balkon i skupljaju mrvice. U pozadini se čuju i automobili. Pretpostavljam da bi jedan od distinktivnih zvukova grada bio zvuk Dunava.

Austrijska autorka (Frederika Majreker), koja je bila i predmet vašeg magistarskog rada, na određeni način bila je fokusirana na sliku pre nego što bi je pretvarala u jezik. Da li vas je iz tog razloga zainteresovala i da li nalazite sličnost u svom i njenom radu?

Majrekerova će u decembru napuniti devedeset godina i još uvek je jedna od mojih heroina: Nikad ne pravite kompromise. Nikad ne dopustite sebi da vas korumpira ideologija (što je naročito važno za pisce). Uvek se trudite da stvari vidite što je jasnije moguće, ali isto tako i maštajte koliko god vam to sopstveni um dozvoli. Jer, osveta jezika biće užasna.

Radili ste kao novinar, razgovarali s mnogim čuvenim autorima, poput pesnika Tomasa Klinga. Kakva su vaša sećanja na to vreme?

Zaronite u različite opuse i teme. Šetnja po gradskim četvrtima koje ne bih upoznao da nije bilo tog iskustva… stojite usred noći s intervjuom snimljenim na traku i to vas čini srećnim, slušate, slušate, slušate – upijate živote drugih ljudi sa sve njihovim glasovima…

Da li bi Putin mogao biti junak neke vaše opere, s obzirom na to da je junak vaših priča?

Možda on već jeste opera? Ali ne, koliko se sećam, kad je posetio Drezden pre nekoliko godina kako bi primio orden časti (ili neki drugi, nisam siguran) nije ništa otpevao. Tako da bi njegova uloga u takvom delu bila neka koja samo ćuti. Kada malo bolje razmislim – zvuči kao izazovna ideja.

Ivan Tokin Ivan Tokin: Oda normalnom čoveku Nikola Avramović Mladi muzički talenti: Nikola Avramović Toni Parsons Toni Parsons: Imajmo hrabrosti da budemo ono što zaista i jesmo! Albahari na Pesničenju David Albahari: Avantura u tunelu od reči