mia david
U VAZDUHU · intervju

Mia David, arhitekta koja bogatstvom i širinom svog stvaralačkog opusa i nepokelobivim stavom tvori kulturnu scenu Srbije tokom poslednje decenije, kustos je ovogodišnjeg nacionalnog nastupa na Praškom kvadrijenalu i tim povodom razgovarali smo o našem nastupu, kvadrijenalu i svačemu između

Praško kvadrijenale ima tradiciju dugu skoro pola veka i nesumnjivo je kulturni događaj par excellence. Šta znači naše pojavljivanje na ovakvoj manifestaciji, kako za svet tako i za nas, odnosno našu kulturnu scenu?

Praško kvadrijenale je najveća svetska izložba iz oblasti scenskog dizajna, i kao i na svaku takvu šansu, država bi i ovu trebalo da iskoristi što bolje. Jugoslavija, pa i sve naredne države, imale su svoje predstavljanje, ali ipak, način gledanja na ove discipline se promenio, pa je i karakter predstavljanja sada drugačiji. Kod nas se ta promena desila osnivanjem Justata koji je odigrao vrlo važnu ulogu za promovisanje autorskih i tehničkih disciplina u pozorištu bez kojih predstava kao kolektivan, timski rad, ne bi mogla da se desi. Simpozijumi koje je Justat organizovao, Bijenala scenskog dizajna, pa škola koja je iz toga izašla, prvo na Univerzitetu umetnosti, kad su formirani kursevi interdisciplinarnih studija, i sada kad imamo sve nivoe nastave na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Sve to je bitno izmenilo i same discipline, dizajn zvuka, svetla, pa i scenografiju i kostim. Prateći to, promenilo se i predstavljanje Srbije na Praškim kvadrijenalima od 2007. godine. To više nije predstavljanje produkcije kroz tradicionalna sredstva (fotografije, izložene delove scenografija, video-zapisi predstavâ) već je to izlaganje ideja o zadatoj temi preneto u medij izložbe.

Tema ovogodišnjeg Praškog kvadrijenala je „Zajednički prostor: Muzika – Vreme – Politika“ na koju ti odgovaraš s ključnom temom nastupa Srbije: Politika i procesi koje ona donosi u savremenom društvu. Kako je usledio baš takav odgovor?

Temu politike su izabrali komesari Ljiljana Abramović Miletić i Danko Selinkić. Meni je, naravno, tema politike najprirodnija. Ne znam kako bi se uopšte u današnje vreme bavili nečim drugim.

Ja se ne bavim politikom, ali sam vrlo politična. Mislim da je set vrednosti, to u šta verujemo, ideologija, najvažnija stvar u životu. A onda su politike način kako to sprovodimo. Ja ne umem da odvojim lično i profesionalno. Posao koji radim, odnosno poslovi koje radim, moj su život. U tom smislu mnogo mi je važnije s kim radim, sâm proces, nego rezultat. Mislim da se to dosta dobro vidi u konceptu izložbe koji je na neki način antiizložba.

Kad radite izložbu, najvažniji su otvaranje i ti prvi dani. Mi smo ovde napravili da je izložba proces koji traje od otvaranja do zatvaranja. To znači da ćete kao posetilac moći da vidite samo jedan trenutak. Naime, umetnici imaju jedan dan, i oni su prisutni u prostoru i rade čitav dan. Sledeći umetnik, kad uđe u prostor ujutro, prvo treba da napravi situaciju koja mu odgovara. Ako hoće da skloni ono što je ostalo od juče – sklanja, ako hoće da okreči – kreči, a ako mu ništa ne smeta – naslanja se na to. To govori i o našoj potrebi da počnemo iz početka, iz brisanog prostora, da negiramo prošlost i postojeće. Sve se snima nadzornim kamerama i može da se vidi u sobi s arhivom. Ali, potpuna slika nikad neće moći da se sagleda, jer čak i tog 11. dana, kad budemo izložili samo arhivu, desetosatne snimke iz prethodnih deset dana, nećemo imati zvuk, jer sigurnosne kamere ne snimaju zvuk. Ovo je naravno vrlo uzbudljivo kao proces, ali je za publiku nesagledivo.

Ističeš i umetnost kao jedan od medija delovanja politike. Ipak, čini se da imamo sve više mladih umetnika koji se zapravo trude da pobegnu od politike i političkog delovanja, videvši to kao nešto „prljavo“, nešto čemu nema mesta u kreativnom stvaralaštvu. Da li je takav otklon uopšte moguć?

Imamo raznih umetnika, kao što imamo i razne ljude u drugim profesijama. Umetnici su deo društva. Ne verujem u tezu o umetniku kao izdvojenom, na bilo koji način, privilegovanom biću čiji je posao da menja svet. Ne, posao svih nas je da menjamo svet. Biti umetnik je profesija, kao i neka druga. Lepša, jer pretpostavlja da volite to što radite. U tom kontekstu ima umetnika koji su apatični, ima onih koje politika zaista ne interesuje, a ima onih koji se samo time bave. Sve je to legitimno. Ne određuje tema to šta je dobra umetnost. Vi se samo prirodno više okrećete ka stvarima koje vas zanimaju.

Nastup Srbije kroz niz umetničkih/autorskih projekata koji će se predstavljati dan za danom u prostoru Kafkine kuće pod budnim okom kamera, gde se privatno izmešta u sferu javnog, nesumnjivo podseća na sveprisutan fenomen reality show-a. S druge strane, naša politička scena iz dana u dan sve više poprima oblike pozorišta u kome se zapravo odigrava realnost. Kako vidiš taj odnos pozorišta i zbilje, privatnog i javnog?

Da, puno smo o tome pričali. Kod nas se pozorišno, spektakl, preselio u domen javnog života. Zato je sve što se uradi unutar pozorišta nekako mlako, neadekvatno. O tome je u svom tekstu vrlo lepo pisao Danko Selinkić, komesar ovogodišnjeg nastupa. Ništa ne može da konkuriše životu. A kad život postane do te mere nenormalan, postavlja se pitanje kako umetnost da parira tome. Ja mislim da ne treba da parira. Umetnost treba da promišlja. Da postavlja pitanja. Gebels je jednom, govoreći o svojoj predstavi „Štifterove stvari“, u kojoj ne igra nijedan glumac već su sve mašine, kad su ga pitali zašto to nije galerijska instalacija nego pozorište, rekao da smo zaboravili da vidimo i čujemo. Podsetio je na velike pisce koji su opisima posvećivali strane i strane, i kako mi to danas nismo u stanju da čitamo jer imamo poremećaj pažnje. Zato „Štifterove stvari“ nisu instalacija, jer je želeo da morate da sednete i odsedite do kraja. Da se pustite. U tom smislu je ovo što radim na neki način antiizložba. Mi na fakultetu, na Scenskom dizajnu, stalno pričamo o tome kako može da se prenese pozorište u neki drugi medij a da se zadrži ono što je najpozorišnije, a to je ta razmena energije s publikom. Jer umetnost je, kad sve ogolimo, na kraju – doživljaj. I izložba mora da bude. Mi ćemo ovde deset dana živeti neke različite scenske nastupe. Bilo da su to interaktivne instalacije kao u radu Karkataga, Tijane Đuričić i Andrije Pavlovića ili Dalie Dukanac i Ivane Jelić ili neka vrsta otvorenog ateljea/performansa Siniše Ilića, Diaprojektora, Vladimira Miladinovića, umetnička instalacija Olivera Frljića, Darinke Mihajlović i Draška Adžića ili lični iskaz/performans Tomija Janežića i Katje Legin ili Andreja Nosova.

Ističeš da je u današnjem fokusu sveta neprekidna trka za posedovanjem. Kako vidiš kritičko mišljenje, njegovu pojavu, značaj i imamo li (i dalje) mesta za razvoj kritičkog mišljenja? Kako da ga stvaramo?

Najveći problem današnjice jeste to što nema ideologija u onom smislu u kome su one postojale u XX veku. A kad nemate ideologije, onda nemate set vrednosti. Vrlo je uznemirujuća ova nova Uelbekova knjiga, a o tome je puno pričao i Žižek. To da se Evropa zapravo potrošila još u Prvom svetskom ratu a onda dokrajčila u Drugom, i ako želi da sačuva svoje vrednosti demokratije, mora zapravo da ih poništi i da na primer zatvori granice za imigrante, multietničko… Jer ako igramo po pravilima na kojima smo vaspitani, jednostavno će većina doneti neku drugu kulturu i druge vrednosti. E, sad, ja lično ne mogu da poništim sve u šta verujem da bih sačuvala life style, ali u suštini to je razlog takvog jačanja desnice. Takođe, veliko je pitanje – ako jednom prekršite te uspostavljene vrednosti, zašto ne biste ponovo. Tako se desio holokaust, to je i ovaj leks specijalis kojima jedan čovek odluči šta je najbolje za društvo. To je veoma opasna igra. Mislim da nas ne čeka svetla budućnost, da nema nove snage, i da smo na neki način umiruće društvo. Ne samo Srbija, nego Evropa. To nije tako strašno kad se o tome razmišlja, ali postaje zastrašujuće što izgleda da će se velike promene desiti za našeg života. S druge strane, duboko verujem da su promene uvek dobre jer vode u nešto novo. Verujem da moramo da se borimo za ono u šta verujemo, bez obzira da li je naša borba osuđena na propast. To je život. To je proces. To je to čime se bavim u Pragu.

Straight Mickey and the Boyz Miodrag Cicović – Miki (Straight Mickey and The Boyz): Glad, seks i ljubav Ana Džokić Ana Džokić: Svi za stan, stan za sve! Projekat beogradske Pametnije zgrade Sara Radojković Sara Radojković: Vera, ljubav, nada. Rad, rad, rad… Vuk Ršumović, Denis Murić Vuk Ršumović: …sada sam srećnija i zadovoljnija osoba!