Miguel Rodríguez Andreu
U VAZDUHU · intervju

Miguel Rodríguez Andreu, rodom iz Viga, živi u Beogradu od 2006, a od pre dve godine veliki deo svog vremena provodi pišući o našoj regiji, posebno o Srbiji. Stalni je saradnik više španskih medija, specijalizovan za zapadni Balkan. Urednik je časopisa akademskih studija Balkania, a upravo je objavio na srpskom jeziku svoju knjigu “Srpska anatomija”, čija će promocija biti na Institutu Servantes 26. marta. Knjiga se trenutno tamo i prodaje, a tokom proleća će stići i u knjižare.

Miguel, za početak nam opiši kako si se osećao kada si dolazio da živiš u Beogradu, a kako se sada osećaš.

Otkrio sam Beograd 2005. godine dok sam putovao ovom regijom. To osećanje kada se nađeš na jednom potpuno nepoznatom mestu, a osećaš se toliko lepo, ostavilo je na mene snažan utisak. Odmah sam znao da želim da živim ovde, i evo me – već 9 godina! Beograd možda nije najlepši grad na svetu, ali je sam po sebi jedna velika lekcija istorije, grad pun priča koje se iznova pričaju. Uživam u beogradskom društvenom i kulturnom životu, omiljenim kafanama, pozorištu, bioskopu, životu u baštama kafića, sportu pored reke i dolascima starih poznanika kojima obožavam da prenosim svoja ovdašnja iskustva. Beograd je za to idealan. Jedno je od najboljih mesta na svetu za razgovor i kaficu.

Danas je sajt Revista Balcanes http://revistabalcanes.com/ svojevrsna Biblija, kako Španaca, tako i Latinoamerikanaca koji žive na ovim prostorima. Kako je nastao sajt i koliko ljudi je uključeno u njegov rad?

Ja sam saradnik sajta, a direktor i urednik je Ginés Alarcón. Ginés je isprva tragao za ljudima koji bi učestvovali u ovome, a kasnije su ljudi sami dolazili. Sve nas koji pišemo za sajt spaja strast prema Balkanu koju je dosta teško objasniti: “zavisnost” od njegovih pejzaža, gastronomije, običaja ili kulture uopšte. Povrh toga, svi mi dobro poznajemo ovo područje, živimo ili smo živeli na njemu. Svrha naše mreže je da promoviše ovu regiju izvan standardnih tema, iako se i sa njima često igramo. Ima književnih članaka, putnih hronika, biografija ličnosti iz svih polja, upečatljivih priča, anegdota i humorističkih tekstova. Moram da kažem da imamo dosta uspeha, čita nas mnogo ljudi i nadam se da će se taj trend nastaviti.

Vaši tekstovi pružaju odličan uvid u Srbe i susedne narode koji često mi sami ne možemo da stvorimo. Na osnovu čega ti konkretno biraš teme o kojima ćeš pisati? 

Moje je mišljenje da Srbija i Balkan čuvaju određenu misteriju. Dominira život u porodici, u kuhinjama koje mirišu na kupus, sa upaljenim televizorom i računima na stolu, nasuprot javnog života na trgovima, u kafićima, na korzou, u hramu ili pozorištu. Intimnost doma i razigranost ulice. Rađaju se hiljade kontrasta: melanholija i euforija, ruralni i urbani život, ekonomska nestabilnost i ogromne količine pečenja, lepi ljudi i napuštene zgrade, rezervisani ljudi i nervozni huligani, nadmoć ekipnog sporta i politički konformizam, komplikovana prošlost i skeptičan pogled u budućnost. Život je konflikt raznih identiteta, vrednosti i realnosti, u čemu Balkan i Srbija predstavljaju laboratoriju za veoma sofisticiranu analizu. Mene ne zanima toliko magični ili mistični aspekt, veoma stereotipiziran u medijima, koliko istina vezana za ljude i njihov kontekst.

Reci nam za kraj nešto o svojoj knjizi „Srpska anatomija“.

Knjiga “Srpska anatomija” je zapravo moja lična vežba u razumevanju lokalnog života, na političkom, ekonomskom i socijalnom nivou, zahvaljujući sopstvenim opservacijama, ali i knjigama koje sam pročitao tokom postdiplomskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Knjigu sam napisao pre tri godine, ali moja razmišljanja u vezi postotomanske Srbije, Kosova ili Jugoslavije, jugoslovenskog roka, Nušićevog pozorišta, Crnog talasa ili Turbofolka ostala su nepromenjena.

Jelena Kiš Jelena Kiš: Kreativna edukacija za čistiju okolinu Slobodan Šijan Slobodan Šijan: Mislim da je Beograd neuništiv Ivan Tokin Ivan Tokin: Pisanje je putovanje Filip Vukša Filip Vukša: Dečko koji ne odustaje