Milan Nešković
U VAZDUHU · intervju

Milan Nešković, mladi pozorišni reditelj, svojim skorašnjim postavkama velikih srpskih pisaca Branislava Nušića i Momčila Nastasijevića pokazao je da istoriju i epohu mogu razumeti i mladi reditelji, a kroz nju pokazati paradoks savremene Srbije u kom živimo.

Za kratko vreme si radio dve predstave koje se dešavaju u epohi („1915, tragedija jednog naroda‟ Branislava Nušića i „Kod večite slavine‟ Momčila Nastasijevića) koje su pisali veliki srpski dramski pisci?

Da, iako vremenski period i nije bio toliko kratak. Premijere su izašle u rasponu od skoro godinu dana, ali problem leži upravo u tome što se percipira da je to kratak period, budući da nam je produkcija u institucionalnim pozorištima, a druga gotovo i nemamo, potpuno devastirana.

Iako u epohi, ovi tekstovi, kao i predstave, potpuno su različiti. „Devetstopetnaesta – tragedija jednog naroda‟ je malo poznat roman Branislava Nušića, koji je posvetio svom poginulom sinu na požarevačkom frontu 1915. godine. Roman je specifičan po tome što je autobiografski. Nušić nije istraživao događaje iz rata kako bi o njima pisao, on je bio direktni učesnik i očevidac povlačenja srpskog naroda od Beograda do podnožja Prokletija, gde se ovaj roman, a i predstava, završavaju jer, kako kaže Nušić: „Ovde se završava tragedija jednog naroda, i započinje tragedija pojedinaca, od kojih svaka za sebe zaslužuje po jednu ovoliku knjigu.‟

„Kod večite slavine‟ je pak drama velikog pesnika, te stilski i odiše poezijom lišenom glagola, koja, iako smeštena u epohu, u stvari nema vreme. Ona je pre vanvremenska i u njoj vreme ni ne teče, iako postoji protok vremena koji čini zaplet, u njoj vreme jednostavno – jeste.

Kod večite slavine‟ simbolizuje sudbinu progresivnih, mladih struja u srpskoj dramskoj umetnosti, a i umetnosti uopšte: komad je tridesetih, u vreme nastanka, bio suviše avangardan, a kasnije politički nepodoban. Da li i danas mladi umetnici žive i stvaraju u sličnim paradoksima?

Ne bih se upuštao u analiziranje razloga zbog kojih jedan od najcenjenijih dramskih tekstova ikad napisanih na ovom jeziku nikada nije izveden u Beogradu od trenutka kad je napisan, a prošlo je 80 godina. Ja sam, pre svega, zahvalan svim velikim rediteljima, upravnicima, umetničkim direktorima i dramaturzima prestoničkih pozorišta koji se kroz istoriju nisu osmelili da, iz bilo političkih ili verskih razloga, postave ovaj komad, omogućivši meni da to učinim. To je i odgovor na pitanje. Da, stvaramo u paradoksima koji su neophodni za kvalitetno pozorište, ali danas ni paradoks ne znači što je nekad značio. Danas je paradoks svoj odraz u ogledalu. Ono što me raduje jeste činjenica da su mlade generacije reditelja u ovoj državi svesne toga i upuštaju se u rizik noseći veliku odgovornost na svojim plećima, što kritika i te kako ume da ne prepozna, budući da odgovornost, bar po njima, nije na pozorištima i ansamblima već isključivo na nama, rediteljima. Ukoliko je to znak da se krećemo ka autorskom pozorištu i da kritika ima tu snagu da menja i oblikuje pozorište, ja je podržavam u svim nastojanjima, jer duboko verujem da se između redova „kritičkog stava‟ ponegde i kod ponekog krije i ljubav prema pozorištu.

U poslednje vreme gro kvalitetnih predstava je u manjim gradovima, što je pokazalo i ovogodišnje Sterijino pozorje. Šta misliš o tome i zašto je to tako?

Ogradiću se u startu. Po meni, dva su razloga, i veoma su jednostavni.
1. Produkcija. Iako na finansijski nezavidnom nivou u odnosu na prestonička pozorišta, svi zaposleni unutar pozorišta dišu u ritmu projekta koji se u tom trenutku radi, a pri tom odišući neobičnom dozom sreće i zadovoljstva svesni da potencijalno stvaraju velika dela u malim sredinama. Pozorište ima moć da i tu energiju prenese publici.
2. Imate ceo ansambl na probi i pre pretpremijere.

Bio si i menadžer Mikser festivala, čija su osnova novi vidovi kreativnosti i umetničkog delovanja. Koliko je sada teško diferencirati umetnosti (filmska, pozorišna, perfomativna) i odvojeno se baviti njima?

Mi smo, kao pozorišni radnici, osuđeni na bavljenje svojim poslom u institucionalizovanim kućama čiji su osnivači država i gradovi, ili, prevedeno na jezik novca – pozorište, kao i mnoge druge umetnosti, direktno su finansirane od para poreskih obveznika, a tog novca, nažalost, nema dovoljno za sve. Moramo da osvestimo sebe. Ne možemo se isključivo oslanjati na državu da nam omogući bavljenje našim poslom. Budućnost je u integraciji privatnog i javnog sektora. Mikser festival je jedna divna ideja koja neće napredovati ukoliko ostane s druge strane i bez pomoći države. To isto važi i za verovatno najbolji festival iz oblasti umetnosti u Srbiji, a to je Beogradski festival igre. Takođe, pozorište, koje samo navodim kao primer budući da sam tu kompetentan da komentarišem, neće opstati ako privatni sektor ne bude involviran. Pardon, opstaće, ali to nije dovoljno. Bar meni. Ako je nekome dovoljno, onda ništa.

Može li mladi umetnik živeti u Srbiji danas?

Jedan veliki filmski reditelj mi je postavio pitanje: „Koliko si kompromisa napravio u prethodnoj režiji?‟ Krenuvši da brojim shvatio sam da mi je predstava ekvivalentno loša broju kompromisa. Finansijski aspekt je recipročno obrnut. Tako da je moj odgovor sledeći: „Da, u zavisnosti od pristupa, može se i te kako živeti od umetnosti u Srbiji.‟

Koji su ti sledeći planovi?

Plan mi je da se ovog leta u toku jednog dana okupam u dva okeana.

Uzbudilnik Uzbudilnik: Politikin zabavnik feat. Erotski dodir Žerom Ferari Žerom Ferari: Roman je kao jedan san Miloš Biković Miloš Biković: Popularnost je mač sa dve oštrice Mima Simić Leksikon: Mima Simić ·