Miloš Pušić
U VAZDUHU · intervju

Miloš Pušić je debitovao filmom „Jesen u mojoj ulici“ (2009), a ove godine publici predstavlja svoje novo ostvarenje. „Odumiranje“, prikazano sa uspehom na brojnim inostranim i domaćim festivalima, 04. decembra kreće u bioskopsku distribuciju.

Eto odličnog povoda za razgovor sa ovim telentovanim i vrednim Novosađaninom.

Režirali ste dva dugometražna filma za četiri godine – ovaj kontinuitet u radu je nedostižan san za većinu srpskih reditelja. Otkrijte čitaocima City Magazina tajnu vašeg uspeha.

Ne znam recept. Puno rada i nešto sreće. Na to se sve na kraju svede. Moram da verujem u projekat na kome radim, da pričam istinski važnu priču u ovom trenutku. Jedino tako imam snage da se borim za te filmove do kraja.

Jeseni u mojoj ulici je urbani film, Odumiranje se bavi propadanjem srpskog sela. Da li je ovaj tematski zaokret bio slučajan ili ste namerno želeli da se okušate u nečem novom?

Iako na prvi pogled deluju kao potpuno različiti filmovi smešteni u potpuno suprotne svetove, za mene oba filma tematski imaju dosta zajedničkih elemenata. Oba filma su o sanjanom odlasku, glavni likovi su autsajderi bez jasne perspektive a milje u kome se nalaze je za mene jednako važan kao i sami protagonisti. Mislim da to nije potpun zaokret, ali bih definitivno voleo da snimam stilski i tematski različite filmove, važan je dobar scenario i priča koja me dotiče.

Odumiranje je zasnovano na istoimenoj drami Dušana Spasojevića koji je napisao i scenario za film. Koliko se razlikuju pozorišna predstava i film?

Zanimljivo je da predstavu nisam ni pogledao. Dugo sam imao dilemu da li da to učinim, ali do kraja nisam. Čitao sam dramu i puno sa Dušanom razgovarao o tome kako da izbegnemo zamku snimljenog pozorišta. Mislim da drama ima trinaest slika a sam scenario više od 130 scena. To dosta govori o strukturalnoj razlici. Takođe, učinilo nam se važnim da planinu na kojoj su naši likovi i koja delom određuje njihove sudbine učinimo jednim od likova u filmu, to je nemoguće učiniti u pozorištu.

Vaš novi film odlično prolazi kod kritke. Koliko vam znače pohvale i osvojene nagrade?

Uvek je prijatno kada čujete nešto dobro o svom filmu. Pogotovo ako kritika dolazi od nekoga čije mišljenje i poznavanje filma zaista cenim, takođe bio sam zaista ponosan kada u vaćnim svetskim publikacijama govore o filmu.

Ali trudim se da ni pozitivne ni negativne kritike ne shvatam previše lično, ni jedno ni drugo nije baš zdravo ako želite da radite dalje. Uvek sam sa sobom pravim reviziju prethodnog rada, nekim stvarima sam zadovoljan, nekima ne ali pokušavam da učim iz toga i da primenim to na naredne projekte.

Da li već planirate sledeći filmski projekat?

Apsolutno, već par godina radimo na scenariju Heroji radničke klase, koji je izabran u program za razvoj scenarija Berlinala 2012. Priča o ilegalnim radnicima u Srbiji o tome šta znači steći ili izgubiti posao i na šta je neko spreman zbog toga. Pišem ga sa svojim prijateljima Ivanom Kneževićem, montažerom Jeseni i Odumiranja i Dušanom Spasojevićem. Baš uživam u tom radu i nadam se da nećemo čekati dugo da snimimo Heroje.

naslovna Vladimir Paripović, arhitekta: Mali svet arhitekture i dizajna Ana Ćurčin, foto: Ema Szabo Leksikon: Ana Ćurčin Only Unity Izložba “Samo sloga” – kako Met Laton vidi naš region Salata Kulinarski blogovi na Instagramu – Feed My Eyes ·