4105fbe25ae21684538346caf8884f6f
U VAZDUHU · intervju

Na ovogodišnjem „Japanizmu“ nedavno smo mogli da vidimo mnogo toga zanimljivog, od ozbiljnih predavanja, preko projekcija renomiranih animea sa srpskim titlovima (sa grupom vrištećih devojčica u publici) i modnih revija, pa sve do poslednje večeri i već čuvenog cosplay-a (uz neslućenu visinu decibela).

Na festivalu sam naleteo i na „svetsku, a našu“ strip-umetnicu Minu Petrović. U pitanju je bila promocija srpskog izdanja njenog priručnika za samostalno učenje crtanja mangi: „Manga brzi kurs“ (Manga crash course).

Iskoristio sam tu priliku da čujem šta svetski priznati ilustrator, predavač manga crtanja preko YouTube-a i radionice Sakurabane (i sama član ovog udruženja), ima da kaže o svom uspehu i ovogodišnjem „Japanizmu“.

Da li si do sad davala intervjue? Koliko ti je to smorna, a koliko prirodna aktivnost?

Imala sam prilike da dam par intervjua kroz godine. Nekako ih doživim kao nešto novo svaki put.

Kako si odlučila, a još važnije, kako si uspela da izdaš knjigu Manga crash course?

To je bio jedan od najčudnijih i najnapornijih projekata u mom životu. Pošto u Srbiji cela manga i strip industrija nisu praktično postojale u to vreme, bacila sam se u promovisanje svog rada putem YouTube-a. Ironično, znala sam da je jedini način da se moja knjiga objavi u Srbiji to da ona dođe iz inostranstva, a kako bih je objavila u inostranstvu, moram postati poznata u tim krugovima. Najsigurniji, ali ne i najlakši put je građenje YouTube kanala i publike koja bi cenila moje predavanje crtanja. Pošto sam držala časove crtanja manga već 5 godina i 2 godine gradila redovno kanal do nekih većih brojki od par desetina hiljada pratilaca, ukazala mi se prilika da objavim svoj prvi udžbenik na tu temu.

Dobila sam mejl od izdavačke kuće Impact, poznate po udžbenicima za crtanje. Ostalo je istorija. Spletom okolnosti sam višegodišnje znanje i lekcije nekako pretvorila u knjigu za samo tri meseca, uz danonoćni rad i pomoć asistentkinje Marine, koja je na svakom koraku pružala podršku. Knjiga je par meseci kasnije dosplela na police širom planete, dobila nekoliko prevedenih varijanti, a od skoro i srpsku. Knjiga je dobila dosta pozitivnih reakcija na sadržaj, koji je krojen iz godina iskustva rada sa ljudima koji žele da ovaj stil savladaju, ali ne znaju kako.

Da li uspevaš da živiš od mangi? Kako je to biti manga umetnik u Srbiji?

Manga je retko kad posao od koga može da se živi. U Japanu od mangi žive isključivo bestselling autori, dok se ostali time bave samo iz hobija. Ilustracije u manga stilu su druga stvar. Zapadna publika ih dosta traži, naručujući ih poput cenjenih umetničkih dela. Srbija kao tržište za crteže ne može da podrži život umetnika, stoga već skoro deceniju ne poslujem u Srbiji, radeći sa stranim mušterijama i kompanijama preko interneta.

Kako generalno vidiš problem mladih kod nas, pogotovo što se tiče (ne)zaposlenosti?

Nažalost, kao neko ko radi u domenu kulture, svedok sam da institucije u praksi ne pomažu umetnike, pogotovo ne mlade. Radim tri posla za neke osnovne potrebe. Ne primećujem da nadležni organi ulažu trud u zaposlenje generalno, kamoli za umetnički i kulturni sektor. Tako da celokupnu stvar ne vidim kao problem, već kao nemoguće stanje u kojem mladi ljudi moraju ili da smisle novi originalni način zaposlenja, rade sa stranim firmama ili prosto odu.

Kakva je, po tebi, uloga festivala „Japanizam” u razumevanju i kontaktu sa japanskom kulturom i umetnošću?

Festival „Japanizam“ vrlo aktivno donosi japansku kulturu mladima Srbije, na najdirektniji mogući način: najnoviji modni trendovi, saradnja za izdavačkim kućama koje prevode najnovije naslove na srpski jezik, takmičenja u video igrama, kao i u kosplej zanatu kostimiranja. Šta god da je interesovanje mlade osobe zaljubljene u moderni Japan, vrlo verovatno će to naći na Japanizmu. Sem promovisanja ovih trendova, uočavam da Japanizam diže i nivo kolektivne svesti i kulture kod mladih u Srbiji, što smatram veoma važnom društvenom pojavom. Pored toga što mladi sve ovo mogu da dožive lično, stvara se i osećaj razmene kultura i pogleda na svet, širi se tolerancija i razbijaju negativne socijalne norme. Što više mladih da naučimo da su različitosti u redu, to će manje nasilja biti, ili se makar tome iskreno nadam, a sve pod uticajem „Japanizma”.

Gde u gradu Beogradu najviše voliš da izlaziš, a gde da jedeš?

Tipično beogradsko dete u meni najviše voli da poseti kafiće sa lepom baštom. Što se hrane tiče, neretko se nađem u kineskim i japanskim restoranima, jer pored azijske kulture, veoma odobravam i njihovu kuhinju (smeh).

Šta ti je najzanimljivije na društvenim mrežama?

Najviše volim da otkrivam nove perspektivne umetnike koji se igraju svojim umetničkim stilovima, kombinuju ih, ili rade zanimljive vrste modne fotografije. Kad god vidim da je neko kreativan, automatski se i u meni budi inspiracija.

Autori video-igrice o Šekspiru (autor fotografije: Aleksandar Bedov) Oni su autori prve srpske video-igrice inspirisane Šekspirom Andrija Nikitović Andrija Nikitović (PUBeraj): Frizer se bavi modom a brica ljudima Majski plesni kamp 2 cover Jovana Ikonić i Boris Vidaković: Priča o plesu aa_picture_20151212_7037900_web Bekim Sejranović: San o slobodi · · ·