Minja Bogavac
U VAZDUHU · intervju

Mada inače bežim od novinarskih fraza kao đavo od krsta, ovde se jedna mora upotrebiti: Milenu Minju Bogavac nema potrebe dodatno predstavljati. Ne toliko zbog toga koliko je poznata u društvu i medijima, već zbog toga o čemu govori i načinu na koji iskazuje svoj stav. Dovoljno je reći: jedna od najhrabrijih istraživača sveta dramske umetnosti — Minja Bogavac.

Koliko često daješ intervjue, i koliko ti je to smorna, a koliko prirodna aktivnost?

Dajem intervjue. Dete sam dvoje novinara, pa sam valjda vaspitana tako da nikad nisam ni pomislila da li me ovo smara. Posao novinara je da pune strane objavama o onome što se u gradu događa, a moj da pravim programe za koje volim da mislim kako otvaraju prostor za društvenu debatu. Dakle, jedni smo drugima potrebni, a zaista smorno bilo bi kada bih pravila predstave o kojima niko ne želi da priča i piše.

Kako gledaš na problem mladih kod nas?

Mladost u Srbiji ima problem sa rokom trajanja. On je neograničen. To nas čini infantilnim i nezrelim društvom. Kad je već teško preuzeti uloge odraslih ljudi, postavlja se pitanje: šta nama, mladima, ostaje? Da se muvamo po gradu, da izlazimo na ista mesta, to neminovno dovodi do jedne vrste zasićenja. A kad je čoveku dosadno, on onda pravi gluposti, i ako pogledate koliku količinu gluposti prave ljudi koje nazivamo mladima, biće vam jasno da sam u pravu.  Kao odrasle počeli smo da smatramo samo one koji su se negde odselili. To je ujedno i najveća tragedija u našem društvu! Mladima se neprekidno ponavlja kako su „najgora generacija ikad”, ili „nezainteresovani”. Radeći s mladima i za mlade, tvrdim da ovo nije istina: generacija koja odrasta danas, ista je kao i prethodne. Greška je, međutim, u tome što ih ubeđujemo da su loši. Odlučila sam da ću ostati da živim u Srbiji, onda kada sam shvatila kako ovaj mehanizam funkcioniše. Od tada kontinuirano radim sa mladima, na projektima čiji je cilj da dokažu suprotnu tezu. To je moj način da odrastem, a ne ostarim.

Sudeći po projektu Nevidljivi spomenici, da li misliš da bi trebalo opet uvesti dramske sekcije u škole?

Dramske sekcije u školama postoje, ali nisu dovoljne. Verujem da pozorišna kultura treba da bude obavezan predmet, isto kao muzička ili likovna. U odrastanju se treba baviti pozorištem, bez obzira na to da li vas ono profesionalno zanima. Pozorišne tehnike razvijaju samopouzdanje, kritičko mišljenje, sposobnost za timski rad i samokontrolu u stresnim situacijama. Od nedavno, radim kao profesorka dramaturgije i scenarija u srednjoj školi Artimedia. Ovo je jedina škola u Srbiji u kojoj se pozorište uči u okviru obaveznog programa i primećujem kako su naši učenici i učenice samopouzdaniji od svojih vršnjaka. Oni su dobra publika. Znaju šta žele ili ne žele da gledaju, a verujem da će onaj ko u školi nauči šta voli da gleda, sutra, na izborima, znati i za koga želi da glasa. Dakle: pozorište nas uči da razmišljamo o društvu.

Kako je došlo do obnove predstave Gamma Cas?

Gamma Cas je komad, koji smo Jelena Bogavac, Igor Marković i ja radili 2010. godine. Tematski krug ticao se pisanja i čitanja, pa su video radove snimale naše kolege: pisci i spisateljice. Među njima je bio i Jovan Ćirilov. Ovogodišnji, prvi Bitef bez Jovana, bio je posvećen uspomeni na njega. Tako smo došli da ideju da ponovo odigramo Gamma Cas koji uključuje snimke njegovog glasa. Ispostavilo se da je to polazna tačka za novu postavku komada. Tokom Bitefa, imali smo otvorene probe i svi zainteresovani su mogli da svrate, razgovaraju i postavljaju nam pitanja. Baveći se ovom predstavom, imala sam utisak da sve vreme komuniciramo sa Ćirilovim, što je donekle ublažilo činjenicu da on više nije tu. Pozorište je čudo. Ono može da spoji različite svetove i dimenzije postojanja, a Gamma Cas me je u to uverio

Kakvo je tvoje iskustvo u radu na filmu Pored mene?

Moja saradnja sa Stevom Filipovićem bila je uzbudljiva i inspirativna. Počeli smo da radimo zajedno kada je Steva pogledao našu predstavu Muškarčine, i poželeo da napišemo filmske uloge mladićima koji u toj predstavi igraju. Od samog početka, Steva me je pitao šta je meni – pozorišnoj autorki – u toj priči najzanimljivije, pa je dozvolio da u pisanje scenarija uključimo neke metode iz dokumentarnog pozorišta kojim se bavim. Sve uloge u filmu pisane su za i sa glumcima koji ih igraju. Sa nama je radio i Vojkan Arsić koji je glumcima držao radionice o rodu, rodno-zasnovanom nasilju i antidiskriminaciji. Usledilo je snimanje „školske drame”, koja je — za mene — bila velika škola. Nakon dve godine, film je najzad u biskopima. Kad sa ove distance sebi postavim pitanje, šta je najvažnija stvar koju sam naučila, rekla bih da je to – strpljenje. Film od autora traži nadljudsko strpljenje i koncentraciju.

Ti si pesnikinja, dramska spisateljica, scenaristkinja, deo Bitef teatra, članica kreativnog tima Centra E8, profesorka u školi Artimedia. Dakle, praktično pitanje — kako stižeš sve to?  

Ne znam. Ako se ispostavi da mi odnekud iskrsne slobodan dan, ja odmah počnem da razmišljam o smislu svog rada i te me misli bace u takvu depresiju, da mi posle treba još pet dana da se vratim u formu. Slobodni dani su pogubni za moje psiho-fizičko zdravlje. Ceo zid moje sobe tapaciran je kalendarom u koji upisujem obaveze. Maštam o teleportu, kloniranju i tehnikama astralne projekcije, koje bi mi omogućile da budem na više mesta u isto vreme. Ipak, da bi se razumelo kako postižem više nego što mislim da mogu, važno je reći da su moji najbliži saradnici ujedno i najbliži ljudi u mom životu. Ne bih mogla toliko da radim, da tokom radnog vremena nisam okružena ljudima koje volim. Ponekad, to bude teško i mučno, ali se onda pitam: da li je to taj život o kom si maštala, kao devojčica? Pošto se setim da jeste, sebi kažem: onda nemoj da kukaš! … Ko mi je kriv što sam bila devojčica koja mašta o pozorištu, umesto o braku, deci i renoviranju stana! Ne znam šta tačno imam od svog rada. Ipak, još manje znam šta bih sa sobom kad ne bih toliko radila.

Ukoliko uopšte stižeš, gde u gradu Beogradu najviše voliš da izlaziš, a gde da jedeš?

Gde je Čekaonica, tu sam i ja. Trenutno, to je u KPGT-u. Za moj socijalni život, dobro je što se Čekaonica često seli, jer imam utisak da menjam klubove, iako zapravo stalno sedim u jednom. Drugo mesto koje čini konstantu mog života je Brodić na Savi. Živim na Senjaku, pa često svratim na picu. Odgovorno tvrdim da je najbolja u gradu, ne samo iz lokal-patriotskih razloga.

Kako Beograd predstavljaš strancima, a kako samim Beograđanima?

Mnogo volim Beograd. Zbog toga nikada i nikome ne mogu da ga predstavim objektivno. Ono što me u vezi sa Beogradom najviše uzbuđuje, jeste njegova kontradiktornost. On je istovremeno najbolje i najgore mesto na svetu, pa nije moguće unapred znati kako će vam se predstaviti. Beograđani znaju o čemu pričam, a stranci se ili zaljube ili pobegnu glavom bez obzira. Nema sredine!

Šta ti je najzanimljivije na društvenim mrežama?

Na Fejsbuku mi odavno nije zanimljivo ništa. Tamo sam „prijateljica” sa mnogim ljudima koje poznajem, a koje u stvarnom životu ne smatram prijateljima. Na Tviteru je obrnuto: tamo sam razvila prijateljski odnos s ljudima, koje nikad u životu nisam videla. Kaže se da je Fejsbuk za ljude s kojima si išao u osnovnu školu, a Tviter za one s kojima bi voleo da si išao u osnovnu školu. Tviter me je naučio da skratim, pa sada verujem da ni jedna misao nije vredna, ako se ne može spakovati u 140 karaktera. Sada više radim, pa ne stižem toliko da se bavim svojom lajnom. Ali, nekoliko puta dnevno pogledam šta ima na Instagramu. Ne kaže se džabe da slika govori stotinu tvitova!

Marko Risović Marko Risović: Ljudske priče sa granice Krsto Radović Krsto Radović: Sanjao sam Mandarinu Greg Gejdž Greg Gejdž: Kako od bubašvabe napraviti robota igor gligorov Igor Gligorov: Slušanje ploča može da promeni svet