LRM_EXPORT_20160722_115644
U VAZDUHU · intervju

Prethodna jesen nam je donela i novi roman Miomira Petrovića, svakako jednog od najplodnijih i najistrajnijih među valjanim piscima u Srbiji danas. Njegov novi roman, „Black Night“ (u izdanju Lagune), pomalo iznenađujuće, baš je mračna distopija o bliskoj budućnosti u kojoj se jasno ogleda i ovo naše sada i ovde.

Tekst: Zoran Janković

Posle niza romana sa značajnim udelom retro-štimunga, Black Light može da zbuni čak i pomne poznavaoce vašeg dela prikazom sveta mračne a tako bliske budućnosti. Šta vam je bio okidač za ovako ustrojenu i obojenu priču?

Postoji nekoliko načina da se odgovori na ovo pitanje. Prvo, da sam trgovac, što nisam ili barem ne u onoj meri u kojoj neoliberalizam pod kontraverznom odrednicom kreativne industrije primorava i same stvaraoce na takav način razmišljanja – nije baš pametno menjati retro-štimung po kome ste u poslednjih nekoliko romana postali prepoznatljivi, pa nešto i prodavaniji nego ranije, za klizavu stazu distopije. Čini mi se da sam se kao pripovedač malo umorio od Srbije ili Jugoslavije između dva rata kao tematskog okvira.

Takođe, naraslo je, poput kvasca, mnogo tematski sličnih romana u našoj sredini, pa mi se nakon Kuće od soli učinilo da treba da napravim hrabar i drzak zaokret. Drugi način je način teoretičara književnosti – paraistorijski roman poseduje zapravo isti mehanizam kao distopijski! Kroz paraistorijski roman pokušavate da u prošlost udaljenim slikama objasnite ovaj, savremen trenutak. Barem ja ne pripadam piscima koji su pripovedali o mogućoj prošlosti zbog nekakve lične ili porodične (čitaj: malograđanske) nostalgije. Istorija je samo metaforički okvir za sadašnjeg čitaoca koji ima traume zbog sadašnjosti.

Da li ste tokom rada na ovom romanu otkrili neke od skrivenih pojašnjenja te neprolazne privlačnosti distopije?

Distopija je, pak, isto parafuturističko upisivanje sadašnjeg vremena u fakturu (mogućeg) budućeg kao i istorijski roman. Treći odgovor je ljudski, ličan – uplašen pred onim što će nam se u Evropi veoma brzo dogoditi, junak Black Light-a Lasica, uplašen je na isti način za sudbinu sveta na koji je to bio Arsenije Martinović iz Kuće od soli i aktivistički se pita: pod čiju zastavu sad moram da stanem, a pod neku moram? Takav je čas. Mi živimo u jezivom, fašističkom vremenu korporativnog kapitalizma. U njemu skoro da nema, a biće i sve manje demokratije, ličnog prava na slobodu. Zamenite simbol dolara svastikom i videćete da se ništa nije promenilo. Danas je nečiji profit onaj nacistički Lebensraum zbog koga se žrtvuju milioni ljudskih života.

Svet koji ste oslikali u Black Light-u u dobroj meri na idejnom planu korespondira s Uelbekovim Pokoravanjem. Da li je bilo i drugih nadahnuća, podsticaja i analogija?

Svakako. Ponajpre roman Filipa K. Dika Da li androidi sanjaju električne ovce? po kome je nastao i čuveni film Blade Runner. S tom razlikom što mi danas ne treba da brinemo da će nas zameniti androidi, već da će nam društvo androidizovati dušu. Zatim Bredberijev Farenhajt 451, pa tek onda negde Uelbek i Pokoravanje. Najveća razlika je što je Black Light lišen dendističke autoironije, te, po meni, tanke linije između konformizma savremenog evropskog intelektualca i privlačnosti revolucionarne aure po kojoj surfuje Uelbek. Black Light je, nadam se, intimistički filozofski roman a ne zajedljivi narativ. On poziva na unutrašnju, lukavu pobunu, a ne, pamfletski, u šumu, pa da onda vidimo ko je s kim.

Da li ste spremajući se i radeći na ovom svom romanu možda izučavali i pregršt ponude distopijskih romana young adult usmerenja, koji su prepravili i ovdašnju knjižarsku ponudu? Može li se i iz toga nešto naučiti o prirodi tog (pod)žanra?

Ne, ja nikad previše ne izučavam druge pisce i pomno ne pratim modu. Pripadam generaciji koju su u Beogradu osamdesetih učili da treba da diktira modu a ne da je prati. Zbog toga su mi komplimenti pisaca Otoa Oltvanjija, Darka Tuševljakovića i Gorana Skrobonje (koji daleko bolje poznaju fakturu fantastike i distopije) bili dragoceni. Ipak, više verujem u intuiciju u procesu pisanja nego u arhivarske aktivnosti.

Protiv Poretka u Black Light-u ustaju i barem privremeno se udružuju čak i ideološki suprostavljene strane. Da li poriv za buntom zbilja može da ima i takvu moć?

Duboko sam uveren u to. Ukoliko išta bude pobedilo neoliberalizam biće to združeni revolti do juče zaraćenih strana, Treći put, a nikako sama levica ili sama desnica.

Black Light je priča o univerzalnom porivu borbe protiv sopstvene rezignacije i defetizma. Ima li u ovom našem i obližnjem sada dovoljno prostora i plodnog tla za tako nešto?

Još uvek ne. Uskoro da. Još uvek srednji stalež nije došao do sloma svog nesrećnog, polovičnog, invalidnog komformizma. Možda demonstracije u Parizu ovih dana najavljuju te promene. Videćemo. Kad se to bude desilo, ništa neće biti u stanju da zaustavi bes običnog čoveka. Nikakav Makron i njegov bankarski, lihvarski ešalon. Sloboda pojedinca može biti omamljena, opijena, prevarena, ali ta egzistencijalna potreba svakog ljudskog bića neće moći da se izbriše. Čovek je po svojoj prirodi – slobodan.

Dotaknemo li se i vaše profesorske karijere, šta i koliko je moguće (barem na polju kreativnog pisanja) naučiti sada već značajno mlađe naraštaje u okruženju lako dostupnih rešenja i unapred skromno postavljenih dometa?

Možemo ih naučiti upravo suštinskom opozitu od te, delimično tačne konstatacije o dostupnosti šablona! Jer, pisanje je iskonski krik pojedinca. Ne stvara se književnost zato što nešto „možete“ da napišete već zato što „ne možete a da ne“ napišete. U tom smislu, softveri i šabloni mogu da pomognu poluintelektu da napiše dobro skrojen roman. I toga ima kao pleve, naročito u Srbiji. Ali, ne postoji program, a ni škola, koja će vas naučiti da pišete autentično i provokativno u literarnom smislu. Veština vođenja ljubavi i stvaranja umetnosti ne može da se nauči. Mi, kao profesori, možemo samo da pomognemo viševekovnim uputstvima teoretičara i pisaca, ali ne možemo da stvorimo pisca. Niti to može ijedan softver.

Za kraj, i Black Light se čini štivom veoma podatnim za ekranizaciju. Hoćemo li uskoro napokon pogledati nešto filmsko ili serijsko zasnovano na vašoj prozi?

Reditelj Darko Nikolić i ja radimo na toj ideji. Ali bojim se da moja malenkost, kako mi kažu kolege dramaturzi, ali, za razliku od mene, profesionalni scenaristi – pišeš „mnogo, brate, skupe stvari“! Uostalom, nisam siguran da moja proza ima prođu kod naših producenata koji se i dalje drže oprobane formule: brutalno+psovka+šamar+vika+vriska+prepoznati mladi glumci… dramaturgije.

Goran Stankovic i Vladimir Tagic Goran Stanković i Vladimir Tagić, reditelji serije „Jutro će promeniti sve“: Priča jedne generacije DSC_6546 Iva Kolega: Mračni svet koji nas okružuje dodatne fotke KM 007 Maja Bosnić i Asja Radonjić: Kreativno mentorstvo na delu Christos Papadopouloby Christos Papadopoulos: Ako niste dovoljno jaki nestaćete · · ·