Jelena vs. Marko
U VAZDUHU · intervju

Ukoliko vas zanima kako dvoje mladih režisera, kasnije možda zvezda, a možda i zauvek nepoznatih, izgleda na početku svojih karijera, upoznajte Jelenu Gavrilović i Marka Grbu Singha. Jelena, nagrađena na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkog filma za film „Momci, gde ste“, i međunarodnom nagradom “Satellite“ za veb-seriju „#SamoKažem“, upravo je završila snimanje svog poslednjeg filma „Nikog nema“. Marko, nagrađen na Jihlava, FID Marseille i još nekoliko festivala 2015. i 2016. za film „Abdul & Hamza“, nedavno se vratio iz Kine gde je snimio svoj novi film „Stars of Gaomeigu“. O tome i generalno o stanju mladih filmskih umetnika kod nas, realnih ali ne i beznadežnih, govore Jelena i Marko.

Da pređemo odmah na vaša imena. Jelena, kako se snalaziš sa svojim imenom i mešanjem sa glumicom Jelenom Gavrilović?

Glumica Jelena i ja dobru komuniciramo oko ovog problema. Meni često stižu poruke za nju, a njoj za mene, i onda šaljemo jedna drugoj poruke na pravu adresu. Jednom sam ja njoj u šali rekla da mi je životni cilj da na Guglu izađem pre nje, a ona je na to meni odgovorila da treba jednom da snimimo film zajedno. Ona bi producirala i glumila, a ja režirala, pa bi nastao totalni zbun sa imenima na špici. Čini mi se da me uvek nađe onaj ko treba, a to je glavno.

A ti, Marko, kako se snalaziš sa tom sumnjom da li si domaći ili inostrani režiser hindu porekla?

Upoznao sam mnogo ljudi koji su mislili da mi je to neki prepotentni nadimak. Kao, prezivam se Grba a dodao sam Singh na Fejsbuk da bi zvučao kul. Meni je to zanimljivo jer je to deo mog porekla koji sam tek nedavno počeo da istražujem i došao u kontakt sa mojim precima. „Grba“ je ličko, a „Singh“ prezime poreklom iz Pandžaba. Moj otac je zadržao prezime i od babe i od dede i to je jedino takvo prezime na svetu.

Šta smatraš da je za mladog režisera uspeh?

M.G.S: Uspeh za mladog režisera… (razmišlja nekoliko trenutaka)

J.G: Nemoj samo neko opšte mesto! (po dogovoru – smeh) Najveći uspeh za mladu osobu je kada uspe da nađe svoj izraz. Ne toliko bitno da li je osvojila nagrade na festivalima, već kad publika može da je prepozna. Najbitnije, dok si još mlad je da nađeš svoj fazon.

M.G.S: Slažem se…

A da li si uspela u tome?

J.G: Iskreno, još uvek tragam, mada čujem ponekad sa strane da neko prepoznaje nešto „moje“ u mojim filmovima i to mi je jako važno.

M.G.S:  Ja sam dosta lutao. Tek negde od treće godine faksa sam krenuo u pravcu koji mi se i dalje zapravo dopada, što je docufiction, brisanje granice između dokumentarnog i igranog filma. Mislim da je najvažnija emocija koja se šalje filmom, i koja treba da bude prepoznatljiva kod svakog reditelja.

Šta je sa tvojim novim filmom i kada će biti premijera?

M.G.S: Film je nastao u okviru Looking Chin“ projekta kineskog državnog univerziteta. Izabrao sam da snimam dve nedelje u Junan provinciji, između Laosa i Tibeta. Meni se svidela opservatorija Gaomeigu na 3200 metara nadmorske visine. Međutim, nakon što sam otišao u opservatoriju, shvatio sam da to nije dovoljno i napravio sam neku vrstu kolaža lokalnih mitova i legendi, a u vezi sa teleskopom koji kao da okida i prošlost i budućnost tog područja. Film se tako zove Stars of Gaomeigu. Izlazi (verovatno) na sledećem Festivalu autorskog filma.

J.G: U pitanju je moj master film koji se za sad zove Nikog nema. Završili smo snimanje ovog filma koji će istinski da nastane tek u montaži, nadam se do kraja oktobra. Priča je o 17-ogodišnjoj devojci koja je ceo život sama sa svojim telohraniteljima, i o  njenom ljubavnom problemu.

Šta se danas dešava sa vašim prethodnim delima, potencijalnim hitovima? Jelena – Samo kažem, Marko – Abdul & Hamza?

M.G.S: Abdul & Hamza već ulazi u drugu godinu…

J.G: …festivalskog života…

M.G.S: …festivalskog života… ajoj (shvata da je izrekao frazu). Bio je u nekoliko alternativnih bioskopa po Evropi – u Cirihu, Barseloni, Briselu. Ako nekog zanima da ga pogleda, mogu da mu dam šifru, a kad prođe sve festivale staviću ga na torent, javno.

J.G: Veb-serija #Samo kažem je na YouTube-u, gde mogu da se pogledaju sve epizode prve sezone. Druga sezona nikad nije snimljena, budući da je snimanje spremano u vreme poplava 2014. Baš mi je pre neki dan palo na pamet da bi mogla kad-tad da se snimi i druga sezona, ali nažalost nije na meni da pokrećem tu inicijativu, budući da je projekat produkcije. Moj kratki film Momci, gde ste može da se vidi na Vimeo-u, a Sve je više stvari koje dolaze sam skoro videla na torent sajtu Yubraća, što mi je bilo jako drago. Ko hoće, mogu da mu pošaljem link.

Šta mislite o stanju mladih umetnika u Srbiji?

J.G: Meni je to jedno od najtežih pitanja, jer nije dobro pljuvati i kukati…

M.G.S: Slažem se, ne treba kukati…

J.G: …a opet, ne možeš ni da budeš zadovoljan jer objektivno postoje stvari koje treba promeniti – dati više novca za kulturu. S druge strane, kada čuješ probleme mladih ljudi iz Nemačke stiče se utisak da oni imaju slično osećanje:  ne mogu od umetnosti da zarade za kiriju i račune. Pozicija svih nas u današnjem svetu je da od umetnosti manje-više ne možeš da živiš, već da ti taj rad donosi ponos i satisfakciju. U svakom slučaju, ne treba ni neko ko čita ovaj intervju da razmišlja o ovome, nego neki drugi ljudi.

M.G.S: Naravno da nema para, vlast je kritična, sve vuče ka dnu, ali postoji određena grupa mlađih i ljudi srednjih godina koja počinje sve iz početka i zna šta radi u filmu.

Gde u gradu Beogradu volite da izlazite?

M.G.S: Ja sam izlazio u BIGZ pa se to zatvorilo. Onda sam išao u Žicu, pa se i ona zatvorila. Zatim sam počeo da izlazim u Rojal, koji se sad renovira. Osim toga, volim ovde (u Ljubičicu) i u Ljutić da izlazim.

J.G: Ja mnogo volim kada nađem neki kafić u gradu koji je običan i nije pun pomodarstva, tipa kafić Kliše u Hilandarskoj. Drugarica i ja često puštamo muziku u kafiću Oktobar i to je za mene najbolji provod.

Kako doživljavate društvene mreže?

M.G.S: Naporno. Ja sam jedno vreme ugasio Fejsbuk na godinu dana, a društvene mreže mi više služe za održavanje kontakta sa ljudima iz inostranstva. A inače sam više za forume: pozdrav za pametne forumaše sa Parapsihopatologije.

J.G: Meni služe isključivo za špijuniranje… Sad ozbiljno, društvene mreže, recimo Fejsbuk, izazivaju zavist i to je najodvratnije. Ali nije lek ni da ugasiš Fejsbuk, ni da blokiraš bivšeg dečka/devojku, nego da imaš meru. Primetila sam takođe da ima pozitivne i negativne energije. Čim primetim da neko po Fejsbuku širi negativnu energiju, čak i ako je to neko duhovit, ali zrači cinizmom, odmah ga hide-ujem.  S druge strane, na Instragramu ima samo slika i s tim nemam problem, a mom psu sam prepustila FB profil.

LOVE leptir cover Valentina Obradović: Žena koja vraća modu u pamet i pamet u modu 4105fbe25ae21684538346caf8884f6f Mina Petrović: Brze reči brze umetnice Autori video-igrice o Šekspiru (autor fotografije: Aleksandar Bedov) Oni su autori prve srpske video-igrice inspirisane Šekspirom Andrija Nikitović Andrija Nikitović (PUBeraj): Frizer se bavi modom a brica ljudima · · · · ·