Mladen Sovilj
U VAZDUHU · intervju

„Neposlušni” prikazani na festivalima u Njujorku i Karlovim Varima i širom eks-Yu regiona, 1. oktobra stižu i u bioskop. Na samom kraju minule sezone održana je premijera nove postavke Brehtove „Majke hrabrost” u beogradskom Narodnom pozorištu, a nekoliko filmskih premijera u najavi, učešće u promo-kampanji za novu kolekciju voljenih DechkoTzar majica, nova uloga u filmu Darka Bajića… sve razlog do razloga za razgovor u kojem tražimo odgovor na pitanje – šta je to što je poželjno znati o glumcu Mladenu Sovilju i njegovom svetu.

Šta bi, po tvojoj oceni, bilo poželjno da jedan razumno radoznali čitalac City Magazine-a zna o Mladenu Sovilju u finišu leta 2014. godine?

Da Mladen raste, trudi se da ostane radoznao i zaigran, da bi voleo da više trči nego što hoda, da se više smeje i da nikad nema mutan pogled.

Srpski filmovi obično zapate nekoliko godina postprodukcionog pakla. Kako se sada sećaš snimanja „Neposlušnih” i kako ti čitava ta priča izgleda sada kad je film gotov i stiže pred publiku?

Taj film je sniman pre pune dve godine. Samim tim sam i ja drugačiji, promenjen, neminovno i stariji, što ne znači pametniji, ali uprkos tome, moja osećanja povezana s tim procesom su nepromenjena. Bili smo hrabri, igrali smo se, slušali, hodali po ivici. To je slika našeg tadašnjeg poimanja istine. A o rezultatu ne mislim. Ne zato što ga se plašim, već mi je manje važan od činjenice da smo se osluškivali, delali iz sopstvenih energija, a opet osećali tuđe, pazili jedni na druge, i na kraju krajeva, trudili se da negujemo prethodno pomenutu istinu i smisao.

Koje su tvoje prve asocijacije na film „Neposlušni”?

Neposlušan duh. Ali nikako u bahatom i devijantnom kontekstu. Naprotiv, smatram da danas neposlušnost duha podrazumeva slušanje sopstvenog organizma, zdravu ideju, sopstveni stav i izbegavanje nametnutog. Beg od robotizacije i anesteziranja. Danas je čak i poštenje jedan oblik neposlušnosti. To je toliko izopačeno da je i duhovito.

Prethodnica aktuelnom festivalskom pohodu „Neposlušnih” bilo je učešće ovog filma na prestižnom Sundance-u; kako je bilo biti u srcu nezavisnog filma kao tumač važne uloge u filmu koji crpi podosta upravo od tog (nekadašnjeg) senzibiliteta i estetike Sundance filmova?

Verujem da je taj festival vremenom mutirao u nešto što se kosi s njegovom osnovnom idejom, pa je od najzdravijeg festivala nezavisnog filma nastala nakaradna holivudizovana mašinerija koja hrli za profitom. No, to je ako govorimo o instituciji. A kad je reč o publici i ljudima koje tamo možete sresti, mogu reći da su bili besprekorni. Vrlo radoznali, dečje otvoreni i željni razgovora i kopanja po suštini. Takav duh ne može ugasiti nikakva institucija. Najlepša publika posećuje jutarnje projekcije. To su ljudi koji vole film više od noći. A na festivalima su noći vrlo snažne.

A šta možeš da nam kažeš o iskustvu rada na prvoj ovdašnjoj veb-seriji „#SamoKazem”? Tu nije bila reč samo o atipičnom načinu distribucije i prikazivanja, zar ne?

Taj projekat nastao je u ekskurzičnoj atmosferi, što oslobađa glumačku igru i tera na budnost i prisutnost, kao i sama ideja serije koja parolira da otvorimo sva čula. U njoj su mahom učestvovali mladi ljudi, obrađujući probleme svoje generacije, ne baveći se apstrakcijom, niti samo kritikom, već traganjem, a zatim i ponudom konkretnih rešenja. Vrlo mi je važno i drago to iskustvo. O potencijalnom životu druge sezone ne umem ništa da kažem, osim da joj se nadam.

Nedavno smo ispratili i premijeru nove postavke „Majke hrabrost i njene dece”, i kako onda izgleda igrati Brehta u Srbiji danas, pa još u Narodnom pozorištu?

Breht je bio mudrac koji je tim delom, kada ga je napisao 1939. godine, pokušao da spreči jedan od najvećih užasa koji je zadesio čovečanstvo. Nije uspeo u tome, iako je knjiga tada bila znatno snažnije sredstvo nego danas. Ali ono u čemu je uspeo jeste da nas naknadno podseti da ukoliko na momenat zaboravimo da smo ljudi, postoji ogromna mogućnost da se tako utrnuti pretvorimo, svesno ili ne, u alava čudovišta koja žderu sve pred sobom, dok na kraju sami sebe za rep ne ugrizemo. On je svevremen pisac i mislilac, jednako važan i tada i danas, a pogotovo u mutnom vremenu koje nam predstoji.

Krajem proleća postao si i zaštitno lice majica DechkoTzar brenda Braća Burazeri. Kako si se našao i snašao u toj „ulozi“?

Lako je stati iza ideje koja obiluje smislom. Tako je bilo i u ovom slučaju. Samo sam se prepustio i igrao se zajedno s njima. Tu ekipu čini nekolicina uzbudljivih i darovitih kreativaca, koji vrlo nenapadno i s lakoćom dolaze do interesantnih kreacija. Obradovalo me je što sam bio njihov odabir. Imamo sličan ukus. Što je jedan potencijalni tim više na planeti, a to je uvek lepo znati.

Koje su naredne stavke u tvojoj radnoj biografiji?

Sledeći korak za koji sigurno znam jeste uloga džez čarobnjaka Bubiše Simića u seriji pod radnim naslovom Bićemo prvaci sveta u režiji Darka Bajića. Recipročno me obasipaju i strah i čast, znajući da igram takvu gromadu i inventivca koji je protresao ceo region donošenjem novog zvuka na naše prostore. Divno je imati tu vrstu straha. A za ostalo ne znam. Ne planiram ništa. Glumac, iako ima privilegiju da život provede kao radoznalac i zaigrant, on je uvek na vetrometini, i ne zna šta ga čeka, niti da li će na kraju krajeva moći da stane iza toga, kada to nešto dođe. Shodno tome, preostali deo leta ću, kako stvari stoje, probati da iskoristim za odmaranje, ali u nedostatku umora, čini mi se da ću se pozabaviti raznim načinima umaranja. Umor često ume da odmori čoveka.

Ka idealu klasične lepote: dva pogleda Vladimir Tatarević: Snaga tela kao inspiracija Igor Marojević Igor Marojević: Književnost ne sme doslovno da prepisuje život Mirjana Đurđević Mirjana Đurđević: Harijeta, detektivka koja će vas zasmejati Ivan Ikić Ivan Ikić: Kojem društvu odgovaraju mladi koji misle svojom glavom? · · ·