Rene Magritte "The Treachery of Images"
U VAZDUHU · flešbek

Sticajem raznih okolnosti i intimnih odluka novogodišnje praznike provodim u Parizu poslednjih desetak godina. Pa tako pratim boje neba samo pod zimskim osvetljenjem. I posećujem izložbe, neverovatna prilika da se vidi što se u Beogradu ni sanjati ne može, nažalost…

Piše: Milica Milić

Izložbeni prostor pariskog Bobura poznajem uglavnom samo pod decembarskim osvetljenjem. Čudan je, neobična zgrada, neverovatan pogled na pariske krovove… ne odoli čovek da se ne poigra stereotipima. A na putovanjima ih treba izbegavati, znam.

Videti i gledati Magrita i njegove stvarnosti. Kretati se prostorom i putovati. Otvoriti jedna vrata, pa još jedna, pa naići na nebo, ograničenost predmeta i prostori neba – suprotnosti koje se nadovezuju na platnima. Neki bolji poznavaoci njegovog stvaralaštva, kao i slikarstva uopšte, reći će da izložba ne prezentuje najbolje njegove slikarske domete, da su izložena dela dosta različitog kvaliteta… Ja se nisam bavila detaljima i istančanim analizama, gledala sam i uživala… Posebno u negiranju stvarnosti i te, tako, političke veze sa našim trenutnim postojanjem. Znate onu sliku lule ispod koje piše Ceci n’est pas une pipe (Ovo nije lula). I sve vreme mi se vrtelo kako negiramo očiglednost tako dugo. Kako je javni govor praktično varijacija na temu Magritove lule. I u post-truth vremenu insistiranje da ne vidimo ono što vidimo zauzelo je čitav prostor – intimni i javni.

Ipak okrenula sam se i nežnijim i romantičnijim osećanjima Ljubavnika (Les amants). Zavidna udaljenost bića u svim oblicima razmene, emotivne, intelektualne… Lepo obučeni žena i muškarac, crvena haljina bez rukava i odelo i kravata. Prekrivena lica i zanos pojedinca. U sobi, koja se otvara ka nebu. Ima nešto što povezuje skučenost enterijera sa plavetnilom/sivilom neba, ti savršeni kontrasti koji golicaju doživljaj koji sam ponela sa izložbe. Ti prostori koji se otvaraju iz skučenosti unutrašnjih prostorija… skučenost ljudske unutrašnjosti i mašta otvaranja ka oblacima – ono što ponesemo od viđenog i što doda nijansu novog, a poznatog. Sopstvena skučenost i beskonačnost konačno mogu da porazgovaraju, a udaljenost se ne smanjuje i ne prelazi – sa tim osećanjem sam izašla iz zgrade.

Izložba je otvorena do 21. januara, ako sam dobro zapamtila datum. A dobro sam zapamtila da red ispred muzeja nije dugačak. Za mene, potresi Francuske su vidljivi po manje ljudi ispred muzeja… Plato ispred Centra Pompidu ispunjen je ljudskim figurama, ali one ne stoje u redu za muzej. Predhodnih godina, ulazak je podrazumevao čekanje od otrpilike sat vremena. Nelagodnost i anksioznost su kao lula, koja nije lula.

kompjuteri Jugoslovenke na naslovnicama časopisa o kompjuterima Zduhaći (art: Tijana Jevtić) Zaboravljena srpska verovanja: Znate li ko su bili zduhaći? Internet Internet ih je učinio slavnim prošle godine Oni su nas napustili (Foto izvor - D. Bowie (filmmelier.files.wordpress ) M. Ali (thoibao.today) 10 slavnih ličnosti bez kojih smo ostali u 2016. godini · ·