Slika preuzeta (woman standing in the middle of the park)
PULS GRADA · aktuelno

Strah za sopstveni vrat ima posebno mesto u našem svakidašnjem folkloru. Molim te zatvori prozor, ubiće me promaja… pritvori ta vrata, otvoren je prozor. Sav taj vazduh koji se pokreće, pa makar i u naznakama samo, tumači se kao opasnost, bol u najavi. I što mislim da je najvažnije, sigurna bol. Alternativno tumačenje ne postoji. Ali postoje neverujući, oni koji uporno ignorišu sve pretnje pokretanja, jer promaja je u stvari to. Neprimetan pokret.

Piše: Milica Milić

Zapravo za društvo koje je izloženo gotovo neprestanim turbulencijama, promenama, često naglim i negativnim, zapita se čovek – kako nismo oguglali? Kako da je i dalje jedna od najfrekventnijih rečenica – ćuti samo kad nije gore. Što bi u prevodu bilo – ne menjaj ništa možeš samo da pogoršaš situaciju. Kako nas je promaja pretvorila u klupka koja se plaše kotrljanja? I tako sad pokušavam da nađem primer koji bi na slikovit način podržao moju tezu i razne stvari mi padaju na pamet, ali mi se nijedna ne čini dovoljno markantnom. Mladi – sve su konzervativniji i tradicionalniji, žene – u javnom diskursu i dalje su krive za sve – od niskog nataliteta do lošeg stanja na tržištu rada, institucije – zvanično sve funkcioniše, ali ne i u praksi, reciklirani političari, nepostojeće ideologije, sveprisutni marketing… Sve u svemu, dobar materijal za narodnjački hit – tri si cigle moga srca srušila neverom…nevernice, majko bola mog… Slobodno tumačenje tri cigle – zakonodavna, izvršna, sudska vlast/institucije, mediji, OCD/naučeno, stečeno, prisvojeno… Stvarnost nam je kao pena koja se topi i pretvara u maglu od koje malo toga možemo da vidimo, sagledamo.

Ako mene pitate za sve je kriva promaja. Usađen/stečen strah od pokreta i promene. Polako, ali sigurno čaurenje moždanih ćelija i pre svega volje. Najbitnije u ovom procesu je krenuti rano, od malih nogu, popularno govoreći. I ponavljati i ponavljati principe opreza koje je neophodno primeniti. U našem primeru to je ne ostaviti otvoreno sve, pa da promaja vuče na sve strane, pokreće i pomera. Predvideti na vreme, isplanirati koji prozor želiš da otvoriš, a koja vrata dobro da zatvoriš.

Što dovodi do druge stavke – isključiti opciju više mogućnosti u isto vreme i skoncentrisati se na onu koja sa sobom nosi najmanje rizika. Pre sve rizika od bola u vratu, koji se teško leči i prevazilazi. A vrat glavu nosi, i čuva. Ponavljati dok ne poveruješ i ne počneš da razmišljaš tako. Čitav proces je uspeo kada počne da se primenjuje u svakodnevnim odlukama, odabirima, načinu egzistiranja. Kada uđe u svaku poru intimnog i javnog života. Pa je tako javni prostor postao zagušljiv i opterećen idejom da je promena nemoguća i da smo u obavezi da slušamo/gledamo gomilu gluposti – nelogičnosti – iskrivljenja. Da prevedem – isključena je opcija da se otvore i prozori i vrata. I da se sve pokrene u nekom pravcu koji nije obeležen prethodnim (lošim) iskustvom. Kao nuspojava razvićemo uslovni refleks potrebe za još većom količinom gluposti.

I sad razmišljam o nekoj prozirno beloj zavesi na nekom prolećnom popodnevnom suncu koja se kreće u svim pravcima zato što je sve otvoreno. Izlazak je uvek otvaranje, nekada ka jesenjoj izmaglici, nekada zimskoj oluji, nekada zračku letnje omorine…

rio Olimpijske igre u Riju, šest meseci kasnije Glavni_takmicarski_ziri Predstavljamo žiri Glavnog takmičarskog programa 45. FEST-a knjige Šta pokloniti za Dan zaljubljenih knjigoljupcima? For more information, contact Sara at www.saramatthews.com Sveti Trifun: Uz malo vina više ljubavi · ·