Boy bend
U VAZDUHU · pop trash

Ispratili smo One Republic (pohvalili su i srpsku kuhinju, jeee!), željno iščekujemo dolazak Robbija Williamsa… Premda oba pomenuta slučaja u primetnoj meri odudaraju od konvencija žanra, biće da su kroz glavu mnogih prošle misli o fenomenu boy bendova. Nama, eto, jesu.

Iako pojam boy banda uglavnom povezujemo sa nasleđem i dalje šarenih devedesetih godina prošlog veka, zametaka te ideje bilo je i pre toga. Boy band u svom uvreženom smislu direktni je nastavak tradicije momačkih pevačkih grupa mahom u anglosaksonskom delu planete tokom pedesetih i šezdesetih godina. Sedamdesete, kao naverolomnija decenija 20. veka, uglavnom su nam ponudile predah u tom smislu, a osamdesete su, pak, donele mutaciju postavke u vidu momačkih bendova koji su ipak okupljali istinske muzičare i zaljubljenike u muziku (počev od Duran Duran, Spandau Ballet i svih epigona im), da bi se pelcer napokon primio kako treba koncem osamdesetih i pojavom New Kids on The Block. Mustra je tada već bila dobrano potvrđena – skup umiljatih momčića, vičnih kakvom-takvom pevanju i usputnom plesu, voljnih da se ne mešaju ni u svoj ni u tuđi posao, te nimalo gadljivih na banalnost muzike koju izvode…

Pristigle su ubrzo i fotokopije te formule (Backstreet Boys, N Sync, Take That, East 17, Boyzone, West Life…), a značajan doprinos (barem na nivou brojki) dali su i nemački producenti i menadžerski magovi (pomama je docnije stigla i do Južne Koreje!). Narečena formula morala se već tada strogo poštovati, a njenu srž predstavljala je stroga gotovo pa klasna podela uloga –  fini momak, sportski tip, mogući štreber, wannabe bitanga i levo smetalo, koga će svi ponajpre zaboraviti i koji će ionako bez većih potresa po bend prvi ga napustiti. Ovome treba dodati i prilično agresivnu i ziceraški stilizaciju, a koja je, da stvar bude zanimljiva, čitavu stvar pogurala u pravcu primetne homoerotičnosti, a koja, srećom, nikome nije nešto mnogo smetala. Kao da se i očekivalo da prizori drastično izdepiliranih junoša koji u belim košuljama, na udaru kiše i vetrova vape ‘hold me tight all night…’ u nekim umovima izorode pomisao da on zapravo i ne čezne za njom. Imajući u vidu neospornu oročenost ovih producentskih misija, naprosto nije ni bilo predviđeno zalaziti u finese sličnog tipa. Ionako je nakon tih boys band epizoda muzici kao profesionalnom izboru ostala tek odana nekolicina i zbilja uspešnih (pominjani Williams, Justin Timberlake, Gary Barlow, Ronan Keating…).

Treš-suština biva očiglednija, a priča mnogo zanimljiva kada se osvrnemo na primenu te formule kod nas. Prvi ambiciozniji pokušaj bila su zagrebačka Srebrna krila, koja su pod vođstvom kompozitora Đorđa Novkovića bila zapravo bila razrad ideja začetih ranije u Pro Artama. Ova epizoda donela nam je (uz Lesendrića i Cetinskog) glas Vlade Kalembera kao možda i najiritantniji muški vokal u istoriji ovdašnjeg popa, te uverenje da su se hrvatski autori i odabrani izvođači radova daleko veštije i lagodnije snalazili u tim trivijalnim muzičkim formama. Beogradski odgovor na Srebrna krila odocnio je bezmalo desetak godina –  javnosti je predstavljena trojka bizarnog naziva Hladna braća, koju su, kako legenda kaže, činili istinska braća. Ipak, da se ne lažemo,mnogima će s pravom osmeh na usne izmamiti pomen njihovog jedinog hita – Ljubi me na Ibici.

Prelaz između dva milenijuma nije uništio veru u potencijale tog starog šnita, te su tako iz Federacije BiH stigli momci okupljeni pod firmom krajnje problematičnog naziva, Seven Up, iza koje je ostao samo Fuad Backović Deen, kao retko autentičan predstavnik regionalnog bizzare/freak popa saharinskog podtipa. Srećom, kratko su potrajali i crnogorski momčići No Name, dok su se nešto duže, ali jednako jalovi na sceni koprcali momci iz „benda“ Peti element,  koji je vodila Kristina Kovač. U njihovo nasleđe ubraja se nekoliko dovoljno simpatičnih pesmica i ponovna spoznaja da su sestre Kovač tako uporno pokazivale suštinsko nerazumevanje sredine i „tržišta“ na kome ipak obitavaju i čiji važan deo nastoje da budu.

Kako su svi snovi (makar u domenu pop-kulturnog) podložni reciklaži, ne bi čudilo da neko uskoro nanovo ispovrne ovu ipak potrošenu recepturu. Vernici te škole mišljenja u međuvremenu imaju dovoljno toga za dane neizdrža (One Direction, Union Jack…), a ovdašnji majstori u pokušaju već će naći načina da se prikače na taj voz ukoliko lokomotiva krene u vidnijem zamahu. Možda kad napokon stignu one mitske Brze pruge Srbije???

Gotika i narodnjaci Srpski folk: Može malo gotike umesto motike? Bolji život „Reboot“ ili vera u novi početak i ovo ovde naše Dan mladosti U čast pokojnog Dana mladosti: A jutros već su drugi mladi… Dadbod Dadbod: U slavu pivskog stomaka