Keri Bredšo "Seks i grad"
PULS GRADA · zdravlje

Pogledam naslove portala koji mi izlaze na Fejsbuku i pažnju mi privuče jedan o teoriji da dete može da liči na bivšeg partnera koji nije detetov biološki otac. Otvorim tekst i shvatim da je to nova polemika u vezi s jednom starijom, spornom i naučno nedokazanom teorijom od pre skoro dva veka, ali koja je tokom tog razdoblja imala veliki broj i sledbenika i kritičara.

Reč je o telegoniji, a novi talas polemika izazvalo je jedno relativno novije istraživanje o reprodukciji muva, čiji rezultati i otkrića idu u prilog ovoj, skororo već zaboravljenoj, teoriji. Telegonija je teorija o tome da postoji mogućnost da muškarac ostavi genetski trag na ženi sa kojom je imao seksualni odnos bez obzira što neće biti biološki otac njenim budućim potomcima. Gotovo je svima poznata priča o pokušaju ukrštanja konja i zebre iz koje je 1820. nastala ova teorija, kada je lord Morton prvobitno neuspešno pokušavao da ukrsti konja i zebru, a kasnije, kada su svi gotovo zaboravili te neuspele pokušaje, kobile koje su učestvovale u ovom projektu su s običnim pastuvima dobijale prugastu ždrebad.

Početkom 21. veka ponovo se pojavljuje, posebno u Rusiji, ali sada praćena religioznim učenjima o spajanju duša koje prethodi telesnom spajanju i to sve s ciljem veličanja čistote ženske nevinosti pre braka.

Zagovornici ove teorije smatraju da ukoliko bi žena imala seksualne odnose pre braka, nosila bi u sebi jajne ćelije u koje je ugrađen genetski materijal prethodnih partnera, posebno prvog seksualnog partnera, i da na taj način njeno potomstvo ne bi pripadalo samo biološkom ocu, već bi bilo produkt celog njenog ranijeg seksualnog života. Iako je ovo novo istraživanje o reproduktivnom životu muva pokrenulo i ponovo oživelo staru raspravu o telegoniji, neki poznati stručnjaci smatraju da treba biti izuzetno oprezan u njenom tumačenju.

Međutim, dok sam čitala tekst neke druge misli i slike su mi proletele kroz glavu. Pomislila sam kakve reakcije bi nastale u životima i shvatanjima savremenog čoveka ukoliko bi nauka jednog dana uspela da dokaže da postoje fiziološki i genetski mehanizmi koji bi ovu teoriju potvrdili. Zamislila sam situaciju u kojoj dete najsavremenijim genetskim analizama dokazano deli genetsku građu svojih roditelja, a ipak ima karakterističan izgled maminog bivšeg dečka, za koga bi detetova mama bila najsrećnija da se nikada nije ni rodio, a kamoli nekada u prošlosti ušetao u njen život, i kako je sve do tog momenta bila ubeđena da joj je jedan od najvećih uspeha u životu što je uspela na vreme da ga se oslobodi. Tu relativno komičnu sliku je već u sledećem momentu u mom razmišljanju o posledicama nekih mogućih naučnih otkrića zamenila tužna slika mlade i neemancipovane majke iz patrijarhalnog i ruralnog miljea, koja bi otrčala da se baci u reku ili obesi o prvo drvo ukoliko sin prvenac i naslednik bez nasledstva ne bi ličio na dedu alkoholičara, očevog oca koji se prvi put premijerno napio pre pola veka i od tada se nije ni treznio.

Zamislila sam koliko bi to novo otkriće o genetskom materijalu, u koji su osim roditelja i svih njihovih predaka uključeni i svi bivši partneri, uticalo na sve one koji priželjkuju da njihova deca gotovo klonirano liče na njih. Iako i sami ne preterano lepi, ni zgodni, ni pametni, bez keativnosti i bez talenata, ali se nekako ipak nadaju da će takva njima identična deca, kao što su „oni bili u tim godinama“, imati neko veliko postignuće i opravdati njihovu roditeljsku žrtvu. Nešto kao popravni ispit vlastitog promašenog života i dobijena druga šansa da se sada oni isti, ponovo rođeni kroz svoje dete, iznova ostvare.

Pomislila sam koliko bi društvenih anomalija isplivalo ukoliko bi jedna stara i naučno nedokazana teorija dobila neki novi naučni epilog i šta bi se sve dešavalo kada bi dete ličilo na prethodnog vozača audija.

buk Trikovi kako da „pobedite“ ponedeljak slika 3 City letnja preporuka #56: Zegin – porodična apoteka juk Vaše spavanje može da otkrije koliko ste srećni u vezi Ležanje u krevetu Zašto naše telo „ne voli“ ležanje ·