Za početak, sam (dupli) album je dobio iznenađujuće profilisaniji i puniji zvuk u kome je svaki instrument narativ za sebe. CD uživaoci još od 1987. tragaju za pravim zvukom svog omiljenog soničnog čeda, i taj trenutak se dogodio. Dovoljno je samo saslušati Mekartnijev bas na Dear Prudence koji kao da je bio kažnjen u ćošku na prošlim miksevima, ili pijanu gitarsku distorziju Helter Skelter.

Ipak, ovo izdanje postoji zbog dodataka, a za one s dubljim džepom tu je super de luxe izdanje s mrsnom sveobjašnjavajućom knjigom i šest diskova. Na istima su prvo velika većina demo snimaka iz Harisonove gajbe u Ešeru gde Bitlsi prvi i jedini put u životu stvaraju demo snimke. Impresivno, svedeno i srceparajuće.

Ostatak materijala su alternativne verzije, rani snimci, ali i neke odbačene pesme koje će završiti na kasnijim solo albumima, poput fražilne Child of Nature koja je dve godine kasnije postala Jealous Guy na Lenonovom albumu Imagine. Ipak, ono što čak ni butleg ajatole nisu čuli jesu dve ogoljene verzije Good Night, u kome je orkestar zamenjen harmonijama Harisona, Mekartnija i Lenona, koje samo doprinose tezi da je ovaj album označio tačku bez povratka ka konačnom kraju Bitlsa, ali je dokaz o i dalje titrajućem prijateljstvu i transcendentalnoj vezi četiri momka iz Liverpula koji su nedvosmisleno promenili svet. Opšta kultura.