11223312_10154789498587178_8867522346678405046_ncover
U VAZDUHU · intervju

Gitarska legenda benda Partibrejkers izdvojio je malo vremena da za City Magazin ispriča po nešto o sviranju i muzici, koncertu 18. juna na Tašmajdanu i novom albumu „Sirotinjsko carstvo“ .

Očekuje vas svirka na renoviranom stadionu Tašmajdan 18. juna. Postoje li neka lepa sećanja u vezi s tim prostorom?

Svirali smo više puta tamo i ja se radujem što ćemo ponovo. Prvo zato što je na otvorenom, drugo, sredili su ga i više ne izgleda kao arheološka iskopina. Ima vazduha, može da primi dosta ljudi, za jedan rok koncert ta dva uslova su veoma važna. Sve uspomene i koncerti koje sam svirao tamo, i oni koje sam gledao na Tašu, uvek su mi ostajali u lepom sećanju. To je možda jedno od najlepših mesta za svirke u Beogradu, što se mene tiče.

Kako se posle takve svirke spustiš?

E, to je dobro pitanje, meni je uvek potrebno makar 20 minuta, i najviše bih voleo da se posle svirke negde šteknem da se polako vratim u ovaj svoj uobičajeni nivo postojanja. Ponesu te emocije i ljubav svih ljudi i benda, i sve to zajedno na trenutke čini da se osetiš kao da si mnogo mlađi nego što jesi, da možeš da poletiš, neverovatan je to osećaj…

Da li se naslov albuma Sirotinjsko carstvo odnosi na ono u čemu danas živimo?

To je odgovor na prvu loptu, ali „sirotinjsko“, to je i ono kad se osećamo siroti, kad se osećamo kao da želimo da budemo bogatiji, ali ne u materijalnom smislu. Ima u Jevanđelju: „Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko“, a ovi, siromašni duhom, kako ja to razumem, jesu oni kojima ovaj svet ne daje odgovore. Možemo da filosofiramo, možemo da živimo kako god hoćemo, ali istinsku ljubav, onu koja nije – ja tebi dam pa tražim da mi vratiš, već bezgraničnu ljubav, bezuslovnu, to je ono što je vredno. Istina je, svet je strašan. Mislim da je u ovo doba techno kapitalizma još više pojačana potreba da nađemo slobodu i ljubav. Da se rasteretimo od gomile informacija, ne samo nepotrebnih već i onih koje ništa ne znače. Od reči koje gube smisao. Mnogi o tome pričaju, ali pričajući o tome ti se s tim prisajedinjuješ. Zato je bolje uraditi nešto suprotno, vežbati da budeš dobar! To je mala vežba, svakodnevna. Biti okrenut prema drugom ljubavlju a ne agresijom.

Na novom albumu imate dve gitare, ti i Robert Telčer. Da li je on pravi čovek za bend?

Robert Telčer je moj brat. Tu smo na sličnom, veoma se dobro kapiramo, o sviranju ne moramo da pričamo, mi pričamo o nekim drugim stvarima, a kad krenemo da sviramo, onda sviramo, i to je više nego dovoljno. Svako je autentičan apsolutno. Ako posmatramo jedan bend, a odavno važi takvo pravilo, postoji jedna ekipa koja se nečim uspešno bavi, i tu svako ima svoje mesto, i svako je nezamenljiv. Ovo što je donelo novo vreme, ideju da je svako zamenljiv, to je po mom mišljenju jedna potpuna glupost.

Meni mnogo znači kad postoji ekipa na koju možeš da računaš. Znaš da uvek možeš nešto da dobiješ i znaš da možeš da poteraš dalje nego što si ikada pre. Da odemo na neko mesto koje je mnogo dobro a na kome nikad pre nismo bili.

Da li si smrti muzičkih velikana koje su u poslednje dve godine sve češća loša vest doživeo i kao lični gubitak?

Kad god neko ode, neko ko ti je blizak, da tako kažem, a trebalo bi da nam je svako blizak, fali. Imamo utehu u tome što su nam ostavili, u toj predivnoj muzici, to je za sada uteha, ali ostaje i nada da ćemo jednom ponovo biti zajedno, mi smo deo zajednice tog budućeg veka. Ja kopam po korenju, volim bluz, i to rani, slušam svu dobru muziku jer u svemu postoji nešto lepo. Ekipa koja je svirala džez, taj fantastični predivni izum, otišla je već. Svi velikani su tu, sa mnom, kad ih slušam. Ipak se tu pre svega radi o odnosu prema tim ljudima i onome što su ljudi učinili i napravili da muzika deluje na celo naše biće.

Aleksandar Tešić Aleksandar Tešić: Danas je epska fantastika u velikom zaletu Mileta Prodanović/Nemanja Nikolić 2 u 1 intervju: Mileta Prodanović i Nemanja Nikolić Vukašin Marković Vukašin Marković (Irie FM): Beograd je naš grad A GOOD WIFE 8 Mirjana Karanović: Samopouzdanje dolazi iz iskustva