Polovi i transrodnost (Izvor: www.zena.cz)
PULS GRADA · aktuelno

Drž’te se za muškost, u opasnosti je! Na sajtu „Politike“ nedavno je objavljena kolumna „Nema više muško i žensko“, koju je potpisao Miša Đurković. I trebalo bi da znate da odavno nije bilo teksta koji na bolji način potpiruje strahove, borbu protiv jednakosti i puca tamo gde su ljudi najosetljiviji – na ugroženost dece.

Jedan od povoda je odluka suda u Australiji, kojom je odobreno da se dete od pet godina podvrgne operaciji promene genitalija. Đurković ističe da se taj slučaj uklapa u teorijski pravac, po kom polne karakteristike nisu povezane s tim da li se osećate kao muško ili žensko. Veruje da je postalo potpuno opravdano, a da bi se teorija dokazala i poželjno, da što više osoba postanu transrodne, pa nam trend tako nešto gura pod nos. Pretpostavlja da bi mogao doći dan kada ćete, zbog rodne ravnopravnosti, biti ozbiljno kažnjeni ako svoje dete oslovite sinom ili ćerkom i na sve to dodaje: „Ne šalim se, uopšte.“

Sve bi to moglo biti u redu da nije poražavajuće manipulativno. Porodični sud u Australiji je  zapravo podržao odluku roditelja da njihovo dete, u javnosti poznato kao Karla, ode na operaciju. Karla je rođena sa problematičnim genitalnim karakteristikama i vaspitana je kao devojčica. Roditelji su, iako je genetski dečak, poželeli da operacijom isprave igru prirode koja njene genitalije nije učinila jednostranim i onakvim kakve bi trebalo da budu. Pored toga što su želeli da je gaje kao osobu jednog pola, posebno ih je zabrinulo to što testisi, ako ostanu u telu, imaju veliku mogućnost da postanu kancerogeni.

Đurković ne spominje da su mnogi stručnjaci i transrodne osobe upozorili javnost da je za operaciju još uvek rano i da nisu njene pristalice. Argument je upravo to što bi ponašanje Karle moglo biti stereotipni, promenljivi konstrukt izazvan načinom odgajanja, čime bi operacija, koja bi je bespovratno pretvorila u devojčicu, uprkos tome što ima i osobine dečaka, nanela više štete nego koristi. Ajlin Kenedi, autorka značajne studije o uticaju takvih operacija na decu, nije monstrum nekakvog transrodnog doba. Nije joj cilj da ljude navodi na operaciju da bi dokazala svoje teorije. „Ako se operacija ne izvodi u terapeutske svrhe, ne bi je trebalo raditi“, jasna je po ovom pitanju.

Uprkos svemu, Karla je Đurkoviću poslužila za početak priče o transrodnosti kao nečemu što bi od norme moglo prerasti u totalitarni sistem, koji vrši prinudu na sve ostale da slede taj model. Osvrnuvši se na knjigu Pružite detetu sto mogućnosti umesto dve, koju je objavio Kreativni centar, zasmetalo mu je što se autorke knjige pitaju zašto muška deca ne bi nosila haljine. „Kasnije bi trebalo pobijati podelu na muške i ženske poslove, mada doduše još nisam video žene rudare npr.“, piše Đurković. Nema žena rudara? Zaista? Hajde da nabrojim nekoliko.

Mira Krdžić iz Ušća je više od dvadeset godina svakog radnog dana silazila u jame rudnika Baljevac, pri čemu je, kao šef smene, predvodila i po četrdesetak muškaraca. Almedina Kaljun, Šemsa Hadžo i još pet žena radi u rudniku Breza u Bosni i Hercegovini. Kad smo već kod žena, upravo su ih nametnuti rodni konstrukti i uloge decenijama držali daleko od poslova koje jednako uspešno obavljaju koliko i muškarci. U Britaniji, u kojoj je na Đurkovićevu žalost sada nepoželjno razdvajati publikacije za dečake i devojčice, žene su morale da postanu sifražetkinje – članice militantne grupe, da bi u inat rodnim ulogama stekle nešto kao što je puko pravo glasa.

Autor je, kao što vidimo, svoju kolumnu doveo do apsurda. Ako je siguran da rodna uloga nije konstrukt, živo me interesuje kako bi tu debatu započeo i završio sa bilo kojom virdžinom. Ukoliko se priseća homoseksualaca koji su, gle čuda, bili spremni da prihvate da su nastrani u zamenu za to da ih ljudi ne progone i ostave na miru, danas bi za ponovno proglašenje homoseksualnosti za nastranost morao da pobije višedecenijska istraživanja psihijatara. Piše da je fundamentalizam seksualnih manjina izvor „zabrane da svoju decu vaspitavamo i formiramo kao devojčice i dečake“, a amaterski previđa koliko mu slučaj Karle, od kojeg je počeo, ne ide u prilog. Jer roditelji su ti koji su presudili da je odgajaju kao devojčicu, dok transrodne osobe apeluju da se tom detetu dozvoli da, kada odraste, samo donese odluku da li će nešto na svom telu odstraniti ili ne.

Veoma je tužno što je Đurkovićeva kolumna uvreda za sve roditelje koji će saznati ili već znaju da im deca zaista jesu gej ili transrodna. Pita li se neko kako se oni osećaju dok im filozof najmilije stavlja u istu ravan sa zoofilima? Ko smo mi da bilo kome poručujemo šta će da radi sa svojim telom? Promena pola je ispravljanje poremećaja u kojem se identitet osobe ne poklapa sa telom u kojem se našla. Operacija promene pola pokrivena je budžetom Republike Srbije (65 odsto od ukupne cene), jer je reč o ozbiljnom problemu i patnji, a ne o hiru koji, očigledno, duva samo kroz glave konzervativaca. Nju predlaže psihijatar, a ne „politika homoseksualizma“. Transrodnim osobama potrebna je naša podrška da bi, uz pomoć lekara, kroz mukotrpan psihijatrijski, endokrinološki i hirurški proces prošle što lakše, jer za njih druge pomoći nema. Na kraju, one tim ne dobijaju ništa što mi već nemamo i uzimamo zdravo za gotovo – identitet u skladu sa telom.

Srećom, lako je prepoznati da su Đurkovićevi argumenti samo puko kafansko opšte mesto, od čega se svakom poštenom antropologu i psihologu verovatno diže kosa na glavi. Čudi me da i od žena nije zatražio da ne oblače pantalone. Ili što je jednom takvom tradicionalisti nepoznato da je na našim prostorima nekada bilo uobičajeno da roditelji, iz praktičnih razloga, dečake oblače u haljine. Na izložbi Dunavski alasi, koja se nalazila u istoj zgradi, u kojoj radi kao naučni saradnik na Institutu za evropske studije, mogao je da vidi fotografije iz minulih vremena i uveri se u to.

Naši stari su izgleda znali da odelo ne čini čoveka, a predrasude je teško otkloniti. Kada naiđem na kolumne koje propagiraju netoleranciju, s mukom se opirem ubeđenju da su svi ti silni redovi teksta ispisani zbog toga što među nogama njihovih autora i bez operativnog zahvata nema mnogo toga. Kakav karakter bi trebalo da imate da biste napadali ljude zbog transseksualnosti, fizičkog (a ne psihičkog) poremećaja, koji nije stvar životnog izbora? Mišina filozofija je, da izvinite, pišina filozofija. Paranoično i tužno sviranje muškim genitalijama, koje ima dve posledice: zastrašivanje totalitarizmom i rađanje pitanja čemu li nam služe fakulteti ako su nam doktori filozofije ovakvi.

Električni orgazam: Obavezna lekcija iz pop kulture Električni orgazam: Obavezna lekcija iz pop kulture Posao (foto: City Magazine) MM fajl: Zašto krajem godine dobijam poriv da dam otkaz? Kreatopolis radionice Decembarske dečje radosti Escape Room Week Escape Week Belgrade znači 7 dana zabave · ·