1 www.04varvara.com
KULTURA · fotografija

Ljubitelji mačaka i iskusni surferi po Internetu dobro znaju za termin “Lolcat”. Međutim, ako mislite da se ovaj fenomen nedavno rodio, vratimo se malo unazat, oko 100 godina u prošlost, kada je zapravo sve počelo. Upoznajte fotografa i vizionara po imenu Hari Vitier Fris, čija lična priča i nije tako šarmantna kao njegove slatke fotografije.

Za one koje nisu upućeni u Lolcat termin, evo odmah na početku teksta koji će vam razjasniti o čemu je reč, a mi se vraćamo starim crno-belim fotografijama. Naime, već u prvoj polovini XX veka kučići, mačići i zeke obučeni kao ljudi u svakodnevnim prilikama, bili su modeli pred foto-aparatom.

Hari Vitier Fris (Harry Whittier Frees) rođen je 1879. godine. Vremenom je postao fotograf poznat po nameštenim scenama u kojima učestvuju životinje, uglavnom mace. Njegova ideja da fotografiše životinje na ovaj način, javila se prilikom porodične proslave rođendana. Dok su svi isprobavali papirnati šeširić, neko je u šali stavio maci na glavu, a Hari je baš u tom trenutku opalio fotografiju. Jednom proizvođaču razglednica toliko se dopala ova slika da je počeo masovno da je prodaje, i tako su Harijevi radovi postali instant hit.

Ubrzo zatim njegove fotografije počele su da se pojavljuju u formi razglednica, i kao vid ilustracije u knjigama, kalendarima i časopisima. Hari je iznajmljivao i pozajmljivao mace za umetničke potrebe od komšija, uzgajivača i iz prodavnica životinja. Jedini asistent bila mu je kućna pomoćnica, Eni Edelman, koja je ujedno i šila svu odeću za krznene modele.

Navodno, najteži deo posla jeste bio obući životinje, jer je za to bilo potrebno dosta vremena i strpljenja. To je toliko unosilo nemir Hariju, i činilo ga anksioznim, da je svoje drage čupave kolege, fotografisao samo tri meseca godišnje. Dokaz da ovaj posao nije bio nimalo lak, jeste i podatak da je od 100 negativa, uspevalo tek 30. Zbog toga bi se ostalih devet meseci Hari odmarao, i smišljao nove ideje.

Evo kako sam Hari u svojoj knjizi Animal Land on the Air objašnjava fenomen ovih fotografija: “Najjednostavnije je fotografisati zečeve u kostimima, ali oni nisu naročito sposobni da poprime ljudsko obličje. Kučići su poslušni ako znate kako sa njima, ali su zato mačići najbolje životinje-glumci, jer mogu postići puno različitih ekspresija. Najbolji period za poziranje ovih mladih životinja je kratak, od šest do deset nedelja starosti. Zanimljiva činjenica je ta da se mačićima pažnja najbolje drži putem čula vida, a kučićima preko sluha.”

Hari nije bio toliko uspešan i poznat, a ni naročito finansijski stabilan koliko se moglo očekivati. Nikada se nije oženio, svoj život posvetio je fotografisanju životinja i bolesnim roditeljima. Nakon dugog niza godina provedenih u izolaciji, teško oboleo od raka, godine 1953. okončao je svoj život gušenjem izazvanim gasom puštenim u kuhinji.

Hari ne zauzima skoro nikakvo mesto u američkoj istoriji fotografije, a zar ne bi trebalo? Neki misle da se iza simpatičnih fotografija životinjica kriju surove metode za postizanje željenog efekta, pa čak i da nisu sve mace i kuce bile žive prilikom stvaranja ovih slika. Da li su krzneni drugari lepo tretirani tokom snimanja, niko osim uveliko pokojnog Harija i njegove pomoćnice ne zna.

Slatko, jezivo, simpatično, brutalno, dobronamerno ili nehumano? Sve, kao i uvek, zavisi od lične tačke gledišta. Šta god da se dešavalo iza kulisa, izgled ovih fotografija i nežni humor koji poseduju su bezvremeni.

bajkal Sjajne fotografije zaleđenog Bajkala njujork Euforija disko kulture 70-ih u Njujorku NG National Geographic: Neobjavljene fotografije iz arhive balerine Druga strana baleta:Portreti balerina u privatnosti domova · · · ·