Kineski restoran u bloku 70
PULS GRADA · gastro

Da je glavni grad Srbije postao gastro – metropola dokazuje upravo i postojanje mesta na kojima na kojima nećete dobiti vrhunsku uslugu, lep enterijer i pristojan escajg, ali ćete pojesti hranu koja će vas naterati da o njoj razmišljate i da joj se vraćate. Ovoga puta, predstavljamo dva mesta, potpuno nekonvencionalna i van svakog mejnstrima. Koja, opet, nemaju ništa zajedničko.

Jedu i pišu: Peđa Kresojević i Igor Luković

Made in Belgrade / Punk is not dead!

Reset
Kralja Petra 70
011 328 – 4347

Nazvan i osmišljen kao mesto na kome bi trebalo resetujete sva čula, zaboravite konvencije i otvorenog i čistog jezika, nepca i uma, krenete u istraživanje onoga što restoran Reset ima da ponudi. Ovo mesto jeste avantura na mnogo načina, ali kojoj smo se mi vraćali nekoliko puta. Restoran postoji par godina, a nalazi se na lokaciji na prometnom mestu, koja je ipak je teško vidljiva, pošto spolja nema table, istaknutog naziva, niti bilo čega što će odati da se tu nalazi restoran. Naći ćete ga spuštajući se ulicom Kralja Petra, pa negde na sredini, na ćošku kod kafanice Suvobor, odnosno parkića koji uvodi u školsko dvorište, skrenite desno. Posle 10 metara, sa vaše desne strane naići ćete na staklena vrata i zapušten izlog. Tu je Reset.

Napredak u odnosu na postavku na samom početku rada ovog mesta vidi se po tome da se stolice i stolovi više ne klimaju, a dekoracija na zidovima dovedena je do prihvatljivog nivoa, pa je sada  utisak da je lokal znatno uređeniji. Samo, imajte na umu da je ovo i dalje čist pank. Ono što je ostalo nepromenjeno i što jeste za svaku pohvalu je neobično srdačna, prijatna i odmerena komunikacija sa gostima, te ležerna, nenametljiva i fina pažnja koju ćete dobiti kako od  konobara, tako i od Zeke, šefa kuhinje i vlasnika. Ovde zapravo sve nekako odiše duhom onog Beograda o kome se priča kako liči na Njujork – ili beše obrnuto? – i nekako bi sasvim normalno bilo da ovde ušeta Entoni Bordejn i počne sa opservacijama iz No Reservations.

U Resetu nema ni traga od bilo kakvog menija, ali i bukvalno: nit’ papirne, ne daj bože kožne, nit’ verzije ispisane na tabli, dakle: ništa. Što je na ovom mestu deo njihove autentične priče i tamo savršeno dobro funkcioniše. Ovo mesto savršeno opisuju stihovi Roling Stonesa: „It’s only rock’n’roll but I like it“. Ne početku, ljubazni konobar kreće sa nabrajanjem rakija što se u konačnom ishodu pretvara u čak 6 čašica koje stižu pred nas – jer „morate da probate…“, iako na računu ostaju samo dve koje smo inače poručili. To je jedan od ovde ubičajenih gestova koji će svakog osvojiti i koji ovo mesto čini baš totalno drukčijim od drugih. Probali smo dunju, kajsiju, trvaricu, nanovaču… , neke više, neke manje dobre, a sve iz domaće radinosti.

Potom slede predjela: famozne i čuvene „seksi pitice“, kojih ovde ima gotovo uvek i  koje dolaze u povelikoj četvrtastoj formi.  Pod korama kriju se dobre kombinacije  kozijeg sira i smokava i to je zaista skroz seksi, pa je ovo jelo s punim pravom postalo jedan od simbola Reseta. Od ponuđenog „pravog njeguškog pršuta“ i sira istog porekla, biramo sir, i na izduženom tanjiru stižu ukusne kriške sa sa slatkim twistom, potpuno resetovski.

Tu negde, malo pre ili malo kasnije –  jasno je da je vreme, kao i mnogo šta drugo, u Resetu relativan pojam – stiže i čuveni šef Zeka sa sve širokim osmehom i svom širinom ovdašnjeg menija. Kroz priču se ređa/rađa nekoliko specijaliteta i stvarno nije lako odoleti iskušenju, ali razum preovlađuje, pa izbor od šest primamljivih jela svodimo na tri. Nezaobilazna perjanica ponude je abartovani (nabudženi) ćevap. Odlično, sočno i zrelo ćevap meso efektno „upakovano“ u lisnato testo, pa sve zaliveno i povezano ukusnim prelivom sa konjakom flambiranim bukovačama zaslužuje  da bude signature dish  Zeke i čitavog ovog mesta. Sve u svemu: sočno, uzbudljivo, promišljeno i kreativno. Čili je očekivano je začinjen i ljut, dimljene juneće kobasice u njemu takođe, a sve zajedno je neka ovdašnja autohtona verzija čilija koja se možda neće svakome dopasti. Ipak, interesantno. Teleći kotleti ostavili sa najbleđi utisak, ovog puta jednostavno nisu bili dovoljno sočni i meki, što ne znači da je uvek tako, treba im dati i drugu šansu. Isto tako, uz njih su se ponovile bukovače, što je malo zatvorilo jelo. Međutim, potpuno nas je iznenadila i oduševila pržena čičoka servirana kao pratnja. Za neki sledeći put ostaju škembići, recimo flambirani, ramstek sa vrganjima, kao i piletina na par načina… Efektan završetak bile su palačinke sa marcipanom, jednostavne, ali bogate i ubedljive. Još da dodamo i da se politika cena nadovezuje na celokupan koncept, pa su sva predjela 300, a glavna jela 900 dinara.

Sveukupno, ovdašnja kuhinja ima razlog što postoji, van svih pravila i tokova, ali sa zadatkom da zagolica nepca i maštu. Na sve to, poseduje najvažniju stvar: jela koja su očigledno pripremljena od svežih sastojaka i sveže dnevne inspiracije. E sad, ostaje pitanje da li bi sve moglo da izgleda vizuelno drugačije i da drugačije bude upakovano? Sigurno da da, ali se čini da bi onda sve otišlo u nekom drugom pravcu, to ne bi bio Zeka i to ne bio Reset. Sa druge strane, smislenije je upitati da li je u Srbiji ovoj i ovakvoj, ili bolje rečeno na Dorćolu, sada i ovde, moguće pronaći još sastojaka, namirnica i začina i razigravati se dalje i više? Abartovani ćevap je sjajan, kao što je zapravo abartovano i celokupno shvatanje ugostiteljstva i restoranskog biznisa na ovom mestu. Bilo bi dobro videti u budućnosti da li kapaciteti same kuhinje i koncepta „one man show“ pružaju prostor  za više i bolje. Za sada, sasvim na mestu i sasvim originalan, Reset je sasvim svoj, sasvim i sa svim dorćolski, svidelo se to nekom ili ne.

Made in China Town / Anarchy in the NBG

Kod Đane
Kineski tržni centar
Blok 70, Novi Beograd

Sasvim izvesno da hod po alternativi alternative mora kao jednu od ključnih gastronomskih, društveno-ekonomskih, socijalnih, makro i mikro ekonomskih tačaka da ima i kineski tržni centar u bloku 70 na Novom Beogradu. Hram svih mogućih i nemogućih, smislenih i besmislenih predmeta svakojake namene i svakojakog kvaliteta i dizajna u sebi krije i nekoliko prodavnica sa kineskim namirnicama i začinima, takođe i improvizovanu pijacu na kojoj uvek ima korijandera, živih pataka, kuvanih pilećih nogu i svežih škampa, kao i par mesta na kojima se može pojesti kuvana kineska hrana. Najstarije, najautentičnije, najoriginalnije i najkvalitetnije, ili kako god hoćete, je ono na prvom spratu starog dela tržnog centra, poznato kao Kod Đane. Baš sve što možete, i još više ono što ne možete da zamislite, tu je, od okruženja do „enterijera“. U eksterijeru tone i kilometri nekih svetlucavih stvarčica, razni ljudi u potrazi za baš tim i takvim proizvodima i u sred svega toga restoran, ili poštenije: „restoran“. Unapred se pomirite sa tim da ćete jesti u središtu pakla plastične obuće, sintetičke odeće, opskurnih imitacija internacionalnih brendova, svetlećih igračaka i živih ljudi koji su tamo negde bili toliko ubogi da im Eldorado predstavlja raspali tržni centar u bloku 70.

Objekat ima dva dela, „baštu“ sa gusto zbijenim stolovima i unutrašnji deo sa vrlo zanimljivom vitrinom od iverice u kojoj je dnevna freestyle ponuda za najtvrđu ekipu koja se sastoji od kuvanih svinjskih glava, pilećih nogica, škembića i kolenica, a tu je i velika manjerka sa supom, kao i plastična kanta sa tofuom. Osoblje je posebna priča, dve žene koje raščišćavaju stolove i tu i tamo serviraju i služe kao prevodioci, te dve neobično neljubazne Kineskinje koje tu i tamo prepoznaju po neku srpsku reč. Piće se uzima iz obližnjeg frižidera, soja sos je u plastičnim bočicama od Rose ili u tegli od krastavaca – zavisi od stola do stola, tu je raspareni escajg, štapići i plastična čaša koja dolazi uz pivo samo ako je zatražite. Na meniju u plastičnoj fascikli i štampanom na papiru u boji, nalazi se klasika kineske kantonske kuhinje uz efektne izlete u iznutrice sa jedne i škampe i lignje sa druge strane. Sve što smo probali imalo je autentičani ukus, intenzivan i sa minimalnim prilagođavanjem zapadnjačkoj kuhinji.   Supe, koje koštaju 200 dinara, stižu u ogromnoj činiji iz koje bukvalno mogu četvoro da jedu, a naručena goveđa, bila je preukusna, sa dosta začinjenih komada, nudlama i hrskavim povrćem.

Piletina na ploči bile je efektna i sočna, kiselo- slatka rebarca baš kako treba – lepljiva i slasna. One hrabre koji to naruče iznenadiće škembići, znalački pripremljeni, meki i u kombinaciji sa svežim komoračem.  Obilna porcija nudli koje se ovde najčešće prodaju, verovatno jer i one koštaju svega 200 dinara, bledunjava je i prazna, ali korektna. Prženi pirinač je odlično spremljen, porcija takođe ogromna. Uzmite u obzir da nema logičnog redosleda kojim će vam donositi hranu, pa je moguće da dobijete prvo meso, pa pirinač, a na kraju supu. To možete da rešite parcijalnim naručivanjem. Cene na ovom mestu su od jako pristupačnih do srednjih, pa i relativno visokih.  Na primer, porcija škampa je 1500 dinara.

Celokupan doživljaj na ovom mestu sasvim je jedinstveno iskustvo: sudar Srbije i Azije, obe u svojim mizernim izdanjima, a opet žive i pulsirajuće. Prisutne babe su psovale, Kineskinje igrale video igrice, ljudi galamili, a za stolom do nas tip je jeo rezance i prodavao Bref kuglice – osveživače za toalet šolje kuvaricama i nekim gošćama, iz kuhinje se dimilo, drala su se odnekud neka deca. Uprkos tome, na kraju osmeh  ostaje na vašem licu, što od iskrene začuđenosti ovim i ovakvim svetom, što od gurmanskog zadovoljstva… Ipak,  poseta ovom objektu nikako se ne preporučuje osobama osetljivim na nehigijenske uslove i neljubaznost svake vrste.

Pizza Internacionalna kuhinja: Pizza Bar, novo parče Balkan Cheese Festival Festival sireva sa Balkana u Mikser houseu Vino Top 10: Vina Srbije Ljubisa Intervju Ljubiša Stojaković: Nesvakidašnje gastro putovanje