Kraj leta
U VAZDUHU · kolumna

„Letu je skoro kraj, i noću plivamo u zasmejanom moru… A kad leto prođe, gde ćemo biti?“ Tako se pitao kalifornijski pesnik Jim Morrison, jer ga je sigurno preplavilo poznato osećanje koje se javlja na ovom delu planete krajem avgusta: da je letu kraj, i da umire ideja života u suncu i ljubavi. Morrison je to osećanje imao nakon leta ljubavi 1967, verovatno predosetivši da će naredna godina biti revolucionarna.

Ovde smo od nagoveštaja ljubavi i revolucije daleko: ne znamo hoće li biti i školske godine, i da li će nam, posle varljivog leta, kog kao da nije bilo, kišovita, poplavna jesen, bljuzgava zima i kratko proleće, doneti gladnu godinu. Ako ste posle ovog leta ostali baš u takvim teškim dilemama, i pride vam je leto prošlo a da ništa niste poljubili, prava pesma za vas je Leto prođe rumskog sastava Vrelo. Ipak, ne dramite previše, kaže pesma, jedna zvezda mala sjaji za nas.

Sećanje na leto kao na mogućnost boljeg života možete imati ako ste bili na moru i tamo se, privremeno ali snažno, ah!, zaljubili. No i toj avanturi dođe kraj: letovanje je idila i utopija, tada smo svi neki drugi, privremeni ljudi, otvoreniji, bolji i nehajniji nego u raljama običnog života. O tome govore, na jedan od najzaraznijih rifova jugoslovenske pop muzike, besmrtni stihovi i topli glas Dražena Ričla u Nek’ te on ljubi kad ne mogu ja Crvene jabuke: „Prođe avgust, srećo moja, vrijeme da se rastane / Bilo je, izgleda, previše lijepo da nam tako ostane“. Ipak, pokojni Zijo znao je da, kad ne možete ljubiti tu osobu iz avgustovskog sna, možete zamoliti mjesec da to učini za vas.

Ljubavnici tokom leta, kraj mora, sagrade zaseban svet. Kako izgleda kad se taj svet sruši, kad postane izgubljen zauvek, i od njega ostanu samo tužni prizori, „tople ruševine ljeta“, Arsen Dedić opisao je u Kući pored mora. Prazna kuća do koje dopiru valovi i vjetar, novine sa datumima jula, i kiše što se slivaju u cvetove agava… Ničeg nema od nas u toj simboličnoj kući nekadašnje „poezije i mira“… Ali ona, srećom, čeka ljubavnike nove.

Drugi najveći šansonjer na ovim prostorima celu priču o prolaznosti leta, mora i ljubavi, dao je čisto i sažeto… Kad slušam Tužno leto Tome Zdravkovića, ne mogu se nadiviti jednostavnosti te pesme. Uz pratnju klavira i gitare, tanušni Tomin jecaj vodi nas po ključnim mestima priče o letnjoj vezi, šetnjama po obali, snovima, i njenim očima plavim kao more… Da bi u refrenu došao do tuge naše krhke egzistencije u vremenu: „Evo već je jesen, a tebe još nema / Sigurno si negde novu ljubav srela“…

I tako, u prohladno veče sedim u stanu, na osmom spratu zgrade, i kroz otvoren prozor gledam ulice kako sjaje, pokrivene slabom kišom i uličnim svetlom. Komšije Romi iz kartonskog naselja u obližnjoj šumi već pale vatru, krošnje trepere od severnog vetra, automobili šume po nadvožnjaku… Jedan ton, i jedna noć na kraju leta. U daljini sviraju timpani, bas i violina, a glas Darka Rundeka govori da jedan život kakav smo znali prolazi, da se uzmemo za ruke, i da „Grane smo na vjetru“. Pa neka nas preplete i neka nas nosi, pravo u jesen.

Avgust Srećna domaćica: Letu za kraj Eshu Pouke iz prošlosti: Božanstvo koje se šali Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Krunisanje praznine Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Evzoni · · ·