Partibrejkers
U VAZDUHU · kolumna

Od svog sela do Beograda navikao sam da u autobusu slušam narodnjake ili opšta mesta YU-rocka. Ne smeta mi, zašto bi? Ali pre neki dan, sa zvučnika su krenuli Partibrejkers, onaj veličanstveni solo na početku „Hoću da znam“.

Uskoro, posle garažne rokačine, Cane se proderao: „Kuda vodi ovaj put, mene i život moj?“ Vozač nije promenio stanicu, zašto bi? Valjda smo svi u busu prepoznali važnost Canetovog pitanja, istinu tih jednostavnih reči koje su usledile: „Tamo gde je srce, tamo sija sunce / Tamo gde je strah, tamo živi mrak“.

Sukob straha i srca, sunca i mraka, obeležio je ploču Kiselo i slatko. U najgore nedoba, kada se njihovoj generaciji sve raspadalo pred očima, Partibrejkersi su okupili najbolje likove i rešili da bar malo pokvare žurku rata i sunovrata. Omot dizajnera Slavimira Stojanovića, sa fotografijama Aleksandra Kujučeva (obojica su postali svetski poznati umetnici), prikazivao je dvojakost emocije, sukob haosa i prkosa, tuge i stvaranja, sugerišući da živimo u vreme cirkuske igre, u kojoj su deca kostimirana u klovnove i simbolizuju smeh i plač, dok sede na nekoj dasci koja samo što nije pukla. Milan Mladenović svirao je usnu harmoniku, i pevao na Daleko od očiju, Gile i Branka Katić pevali su prateće, Čavke je svirao perkusije, ritam i bluz atmosferu dočaravali majstori poput Pere Džoa (usna harmonika), Saše Loknera (klavijature), Nenada Petrovića (saksofon)… Ekipa u tom sastavu okupljala se, nažalost, poslednji put, ali se oprostila u zaista velikom stilu, snimivši dva remek-dela, Zašto da ne? Električnog orgazma i Kiselo i slatko Partibrejkersa. Opet, kada bih danas morao da izaberem najbolju ploču devedesetih, bila bi to definitivno Kiselo i slatko.

Pomalo je čudno kada shvatite da je većina stvari na toj ploči ljubavna. Valjda zato što su  dve najpoznatije pesme na njoj socijalne, sa religijskim motivima: Hoću da znam je o potrebi da se sačuvaju individualnost i sloboda u vreme „hipnotisane gomile“, a zaziva se i Bogorodica, dok se pozivi Bogu da nam oprosti, pomiluje i ne zaboravi, upućuju u Molitvi, baladi sa apokaliptičnim motivima, čiji su stihovi očito inspirisani ratom u Jugoslaviji – „ljudi žive pod zemljom, vlada očaj i mulj“, „tu je bio grad, sad je pustinja“…

Međutim, Ja hoću da te volim (kako) govori o momku željnom da voli devojku uprkos njenim napadima ljubomore, a ta brza, poletna stvar, koju nosi igra usne harmonike i gitara, razlikuje se od umerenog tempa „Javi se“, kojom dominiraju Antonova gitara i ležerne solo-deonice što doprinose atmosferi povratka pesnika kući u zoru, kada ga „bole noge od piva“ i jedino što želi je njen poziv kojim će ga „skinuti sa vešala“. Milan i Cane pitaju se „koga sada drži za ruku“ u bogato aranžiranoj Daleko od očiju, peva se o susretu sa bivšom ljubavi u Težak zaborav („nešto me podseti da joj dugujem“) i Ona je prokleta („spustim glavu da me ne vidi / to su senke prošlosti“), a garažni funk u Ti si moja sreća sačinjavaju valjda najveseliji Antonov rif i Canetov tekst u karijeri. Smenjivali su se tama i optimizam, kiselo i slatko.

Prošlog avgusta, gledao sam Partibrejkerse u sarajevskoj Skenderiji. Okupili su razne generacije i zvučali kao milion dolara, moćni poput MC5 (mada, ono, zapravo su mi bolji). Verovatno su najveći bend od Vardara do Triglava, i tako mi je drago što su još uvek tu – iako smo svi na tom prostoru iz ledenog doba ušli u sirotinjsko carstvo, dok su između vladale gramzivost i pohlepa.

Ples sa zvezdama Lara Marinković: Tvoj ples zvuči poznato Pomeranje Srećna domaćica: Pomeranje Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Iz dubine duše More Cowbell Žena na ivici nervnog sloma: More Cowbell! ·