oktobarski salon
KULTURA · art

Kao što i sam koncept ovogodišnjeg Oktobarskog salona, odnosno slogan, predlaže – „Stvari koje nestaju‟ – delujemo u svetu u kome imamo sve manje na šta da se oslonimo i za šta da se uhvatimo. Mnoge stvari više nisu izvesne, sve je fluidno i klizno, te u tom svetlu svaka manifestacija, posebno iz oblasti kulture i umetnosti koji se ispred naziva poziva na 55. izdanje, nesumnjivo predstavlja dragocen i važan događaj kome treba posvetiti punu pažnju.

Naravno, tokom godina mnogo toga se u okviru Oktobarskog salona menjalo, eksperimentisalo se, kao što je red sa savremenom vizuelnom produkcijom, ciklično vraćalo, bilo je uspešnijih i manje uspešnih godina, promene mesta i koncepta, ali ključno je da manifestacija živi i preživi.

Od kada je uveden internacionalni koncept Oktobarskog salona, ovo je drugi put u istoriji da su domaći umetnici birani putem javnog konkursa, a na osnovu poziva organizatora Salona, Kulturnog centra Beograda, odnosno ovogodišnjih kustosa Nikolausa Šafhauzena, direktora Kunsthalle Wien u Beču i Vanese Džoan Miler, šefice Odeljenja za dramaturgiju u Kunsthalle Wien u Beču. Na konkurs se javilo više od 270 domaćih umetnika, od kojih je izabrano 18, dok su na Salonu predstavljeni radovi ukupno 32 autora iz zemlje i inostranstva.

Takođe, nakon nekoliko godina lutanja, Salon se vratio u novu zgradu Muzeja grada Beograda (bivša Vojna akademija) u Resavskoj 40 b, koja na površini od preko 3.600 metara kvadratnih pruža idealne uslove za izložbene postavke savremene vizuelne produkcije, kao što su organizatori pokazali i 2010. godine. U internacionalnom produkcijskom timu Salona, Rodžer Bundšu, arhitekta iz Berlina, zadužen je za arhitekturu postavke, a Goran Petrović, kustos iz Brisela, direktor Kran film kolektiva (Brisel/Kopenhagen) za filmski program, kao deo pratećeg programa Salona.

„Stvari koje nestaju‟, koncept koji su predložili ovogodišnji kustosi, inspirisan je fenomenom društvenih mreža na internetu, posebno „snepčet” aplikacije (eng. Snapchat – internet aplikacija za komunikaciju) koja je specifična po tome što uništava svaku poslatu poruku (tekst, fotografiju, video) posle samo nekoliko sekundi, te tako problematizuje odnos interneta, kao večnog digitalnog skladišta memorije i destruktivnog potencijala ove aplikacije, koja upućuje na lišenost bilo kakvog sećanja ili ideje o istoriji.

Naime, kako je navedeno u obrazloženju koncepta Salona, samo prošle godine stvoreno je više digitalnih slika nego u celokupnoj dotadašnjoj istoriji fotografije. Ljudi više nisu usmereni na sam doživljaj, već na fotografisanje, i to ne na stvaralačku obradu i kontekstualizaciju fotografija, već na površnu supstituciju doživljaja sebe i sveta, negaciju istinite komunikacije, osećanja i načina izražavanja, što ima uticaj i na našu predstavu o istoriji i vremenu.

Zato se ovogodišnji salon bavi fenomenom kruženja „siromašnih slika‟, kako kustosi navode termin Hito Štajer, kao „… brzinski snimak afektivnih stanja gomile, njenih neuroza, paranoje, straha, kao i žudnje za zabavom, razonodom i neposrednošću‟.

„Stvari koje nestaju” nisu samo „snepčet” poruke, već i jasno usmerena stvaralačka energija, pouzdanost, razboritost, svesno stanje i puno prisustvo autorske ličnosti i duha u svetu.

Pitanja danas dominantnih formi doživljaja ličnosti i sveta u kontekstu „snapčet‟ praznina i, s druge strane, stihije ispraznih poruka i formi, bilo je važno postaviti.

Denis Grinstajn Otvaranjem izložbe “Različita odstojanja – između modne fotografije i umetnosti” počinje mesec švedske kulture aleksandra prhal_2 Izložba Aleksandre Prhal „Pardon my low-res: remixed“u KC Gradu Paper girl Papergirl: Umetnost poklanjanja umetnosti Kako zvuči ljubljenje i hrkanje Kako zvuči ljubljenje i hrkanje na stranim jezicima · ·