Casanova
U VAZDUHU · kolumna

Dan zaljubljenih. Dan ljubavnika. Giacomo Casanova (1725-1798), venecijanski pustolov, jedan od najupečatljivijih simbola upamćen je, između ostalog, po legendi da je osvojio srca i tela deset hiljada žena, ali i po činjenici da je iskamčio dozvolu od pape Benedikta XIV da i petkom može da jede meso! Možda je nekima ipak nepoznato da je Cazanova stupio na Univerzitet u Padovi kada mu je bilo samo dvanaest godina, te da je 1742. godine postao doktor pravnih nauka, a potom advokat.

Bio je sekretar španskog ambasadora Acqaavive, ali i drugi violinista u pozorištu San Samuele u Veneciji, pa čak i opat. Uhapšen je u rodnoj varoši Veneciji zbog bavljenja magijom 1755. godine, ali je petnaest meseci kasnije na zapanjujuć način pobegao iz tamnice i uputio se u Pariz. Tu je postao direktor državne lutrije i započeo posao štampanja svile. Bio je sekretar venecijanskog ambasadora u Beču, biblotekar u Češkoj…

Giacomo je dakle bio vrlo vredan i obrazovan čovek: napisao je više od dvadeset knjiga, između ostalog Venecijanske anegdote iz 14. veka, roman Icosameron , preveo Ilijadu na italijanski. Memoare je napisao na francuskom. U knjizi sećanja, iz obzira prema damama, kada je govorio o ljubavnim osvajanjima, koristio je lažna ženska imena.

Okultizam i ezoterija pratili su Giacoma Casanovu tokom čitavog života. Priče o tajnim naukama uveseljavale su bogate Casanovine prijatelje: on im je izlazio u susret, pripovedajući o čarobnjačkim dogodovštinama kako izmišjenim, tako i o zaista doživljenim. Na žalost, te priče donele su mu nevolje sa inkvizicijom. Prema jednoj nepotvrđenoj priči, upravo je Casanova bio taj koji je pomogao Lorenzu da Ponteu da napiše libreto za (Mozartovu) operu Don Giovanni.

Pre nego što će se povući prilično ogorčen i tužan u Bohemiu gde je proveo poslednje godine života, Casanova se nekoliko puta vraćao u svoj voljeni grad. Navodno, poslednji put u Veneciji je bio 21. juna 1783. godine. Istog meseca, pet godina ranije Casanova se navodno tajno susreo upravo na Skveru San Trovaso sa Giuseppeom Balsamom, grofom Cagliostrom (1743-1795), koga je upoznao još 1769. godine u Francuskoj. Cagliostro je posetio Veneciju u vreme kada se o njemu, širom Evrope, govorilo kao o velikom čarobnjaku.

Upravo na Skveru San Trovaso, dvojica pustolova srela su se usred noći. Svako je došao svojom gondolom, a obe su bile prekrivene crnim velovima. Onda su razmenili tajne u vezi sa večnim životom. Taj razgovor je potrajao sve do jutra. U to vreme, Cagliostro je javno tvrdio kako ima recept za vodicu večne mladosti, ali i kamen mudrosti. Osnovavši egipatsku masonsku ložu, čarobnjak se hvalio kako je u stanju da ljude vrati u stanje pre prvobitnog greha i omogući im život dug bar pet i po hiljada godina. Giuseppe Balsamo završio je na lomači dvanaest godina kasnije…

Priča o sastanku Casanove i Balsama pretvorila se u legendu. Ta legenda ima i dodatak: kaže da je Casanova u stvari i dalje živ, jer je uspeo da sprovede u delo ono što prijatelj Balzamo nije mogao: da sam sebi produži život – za bar pet hiljada godina!
Zvanično, Casanova je umro 4. juna 1798. godine u Duchcovu i sahranjen je kraj obližnje crkvice. Ali, tačno mesto njegove večne kuće nije poznato. Legenda dalje kaže, da je Venecijanac odlučio da se povuče iz javnog života nekoliko meseci pre Francuske revolucije 1789. godine. Tada je zapravo i srušio onaj svet u kojem se Casanova osećao tako dobro. Posle lutanja po evropskim gradovima, ipak se navodno skrasio u rodnoj varoši gde i danas živi. Kada je reč o neprekidnom ponovnom „rađanju“ ovog slavnog i neobičnog čoveka, javljaju se nesuglasice – dok jedni pričaju kako živi i dalje u onom istom telu u kojem je i rođen (valjda zahvaljujući tajnom receptu Đuzepea Balsama), drugi pak daju sasvim oprečno objašnjenje. Naime, kada kucne čas, tvrde, Casanova „umire“ da bi se ponovo „rodio“, u telu nekog novorođenog Venecijanca koji baš u tom trenu dolazi na svet.

Dakle, s izvesnom sumnjom treba prihvatiti rečenicu koju je Casanova, prema istorijskim izvorima izgovorio uoči smrti 1798. godine: “Živeo sam kao filozof, a umirem kao hrišćanin!”

Vozim svoj film Prozor u dvorište: Vozim svoj film univerzalna sreća Žena na ivici nervnog sloma: Univerzalna sreća Foto: Nemanja Špoljarić Ivan Tokin: Pesak San Srećna domaćica: San · · ·