Markiz de Sad
KULTURA · knjige

Kada se za nekoga kaže da je sadista, to znači da pomenuta osoba uživa u mučenju i nanošenju bola drugim osobama. Kao i životinjama. U izvornom značanju, sadizam (od francuske reči sadisme) označava oblik seksualne izopačenosti koja nalazi ispunjenje u telesnom mučenju. Ovaj izraz potiče od francuskog plemića i pisca, markiza De Sada (1740-1814), neobične ličnosti koja je je tokom života, a potom i kasnije zgražavala, često ispunjavajući osećanjem užasa svoje čitaoce. Jer, tu izvitoperenu pohotljivost (i ne samo to), De Sad je potanko opisao u svojim romanima.

Sva je prilika da se i tokom života jednako ponašao kao i u prozi, te je završio u ludnici. Zanimljivo je takođe da je romane pisao uglavnom u zatvorima. Činjenica koja nije za čuđenje: ovaj plemić-bezbožnik proveo je u zatvoru više od trideset godina života. Ipak, kasnije su ga nazvali zastupnikom filozofije krajnje slobode, slobode u kojoj ni moral, niti zakoni, pa ni religija ne predstavljaju baš nikavo ograničenje.

Markiz de Sad imao je troje dece: dva sina i ćerku. Od 1790. godine živeo je sa glumicom Marie-Constance Quesnet i njenim sinom u prilično skladnoj vezi. Inače, markiz je bio lepuškast čovek, ali niskog rasta, plavih očiju i kovrdžave kose. U četrdesetoj, već je bio sasvim sed. De Sad je poput većine ljudi sa duševnim bolima, patio od različitih manija: na primer, bio je opsednut tajnim šiframa, ali i afrodizijacima (spravljenim od insekata). Iz zatvora se dopisivao isključivo putem šifara, budući ubeđen kako ga prate. Stoga je često pisao i „nevidljiviom mastilom“. U zatvoru je oslepeo na jedno oko, a bio je bolestan i od sifilisa.

Kao što je rečeno, markiz je bio pisac iz zatvora: 120 dana Sodome napisao je na dugačkoj rolni hartije sastavljenoj od malih komadića kako niko ne bi primetio čime se zapravo bavi u tamnici. Pisao je svakoga dana posle večere, od sedam do deset, sakrivajući rolnu među kamenim ciglama u zidu. Neke romane, poput Justine i Nove Justine nije pisao duže od dve nedelje. Neka de Sadova dela su izgubljena kada je iz Bastilje bio prebačen u bolnicu u Charentonu. Njegovi dnevnici nisu objavljivani sve do 1970. godine. Inače, markiz je bio ubeđen da je njegovo najvažnije delo zauvek izgubljeno u tamnicama Bastilje.

Devedeset godina posle smrti markiza de Sada, Ivan Bloch, berlinski dermatolog i seksolog, pod lažnim imenom Eugene Durien, objavio je prvo, potpuno izdanje 120 dana Sodome, razmatrajući kroz de Sadovo delo različite ideje o čovekovom seksualnom životu. Mnogi nisu verovali u izvornost rukopisa. I posle smrti Ivana Blocha, 1922. godine, rukopis je i dalje ostao u Nemačkoj, sve do 1929. godine kada je izvornik prenet u Francusku.

Neobični pisac-plemić umro je u duševnoj bolnici, u sedamdset četvrtoj godini života. U oporuci markiza de Sada stajalo je upozorenje da mu kovčeg mora ostati otvoren naredna dva dana, kao bi se spasio od moguće nasilne smrti gušenjem. Biti zatvoren živ u kovčegu, to je noćna mora mnogih, ne nužno i duševno obolelih. Želja mu je takođe bila je da ga sahrane u šumama Malmaisona koje su pripadale njegovoj porodici, i to bez ikakvog crkvenog obreda ili nadgobne ploče. Sumnje nema: bio je svestan koliko ga se rođaci stide. Umesto toga toga, sahranjen je, uz crkvene obrede, u Šarantonu i na njegov grob stavljen je kameni krst. Markiževi ostaci kasnije iskopani radi medicinskog ispitivanja, a kosti potom rasute. Sin je spalio sve očeve rukopise koje je uspeo da nađe. Šta reći? Prilično sadistički rasplet za jednog plemića. Simon de Bovoar (1908-1986), poznata francuska filozofkinja, svojevremeno je napisala o markizu i ovo:
Značaj markiza de Sada sastoji se u tome što nam on, tvrdoglavo se držeći svojih posebnih osobina, pomaže da odredimo opšti smisao ljudske drame.

Frederik Begbede Begbede u gostima: Rusa i nas 300 miliona USA književnost Savremena američka književnost: Šejbon, Volas & Kaningem Felix Baumgartner Prikaz knjige: Feliks Baumgartner „Osvajač neba“ Bora Ćosić i Corax Bora Ćosić i Corax – titani nacionalne kulture ·