Josif Staljin
U VAZDUHU · kolumna

Iako je u istoriji ostao upamćen kao propovednik ateizma, Josif Visarionovič Džugašvili (rođen 21. decembra 1879. godine mestu Gori u Gruziji) započeo je proučavanje teologije kao devetogodišnjak, u bogosloviji u rodnom mestu, a zatim bogoslovskoj školi u Tbilisiju 1894. godine. Pet godina kasnije, izbačen je, jer nije uspevao da položi ispite. I Josifovo prvo zaposlenje imalo je na izvestan način veze sa nebom: 1899. godine postao je računovođa u opservatoriji u Tbilisiju. Posao ga očigledno nije naročito zaokupljao, pa je počeo da se bavi novinarstvom. Nešto kasnije (1902.) uhapšen je upravo zbog tekstova koje je napisao. Osuđen je na godinu i po dana prisilnog rada u Sibiru.

Dakle, na surov način upoznao je oblast gde će jednoga dana i sam slati političke neistomišljenike. Na žalost, broj onih koji nisu delili Staljinovo mišljenje, bio je ogroman. Povrh toga, njemu samom činilo se da su oni svuda okolo, te da je najsigurnije ne verovati nikome: kažnjavao je zato većinu, bez stvarnog povoda i razlike. Bez obzira da li su to najbliži prijatelji, ili čak rodbina – porodica. Kao prvi urednik „Pravde“, izabran je za člana Centralnog boljševičkog komiteta (1917.) i bio narodni komesar prve sovjetske vlade. Tako je počelo.

Upravo početkom dvadesetih godina prošlog veka izašao je na videlo pravi Staljinov politički izbor: diktatura i najsurovije uklanjanje svih onih za koje je naslućivao da su protiv socijalizma. Tu su spadali i oni koji bi, u određenim okolnostima, možda mogli jednoga dana da vladaju umesto njega. A to nije smelo da se desi! Psiholozi bi danas lako pročitali ove osobine Josifove ličnosti kao bolest, pre svega kao paranoju, ali, tada se niko nije usuđivao to ni da pomisli, a kamoli da postavi dijagnozu. I nekada, baš kao i danas, vlastodršce je pratio taj isti strah. Zato je Staljin pred sobom uklanjao sve ljudske ,,prepreke“: one su se merile milionima ljudskih života!

Kada je postao vođa komunista Sovjetskog Saveza, osmislio je petogodišnji plan kolektivizacije, preuređenja industrije, poljoprivrede. Ta reforma, bila je, najblaže rečeno, surova. Neki istoričari smatraju da je deset miliona neprilagođenih ubijeno samo tokom 1932. i 1933. godine.

Početkom Drugog svetslog rata, 1939. godine, Josif Džugašvili uzeo je uzde čvrsto u svoje ruke, potpisavši pakt o nenapadanju sa Hitlerom. Dve godine kasnije, kada je video da ga je Hitler izdao, pridružio se saveznicima. Posle rata je svoju zemlju izdvojio, usamio i ogradio. Retko ko je imao prilike da otputuje u inostranstvo. Svi građani, na ovaj ili onaj način, bili su Staljinovi špijuni i doušnici. Onaj ko bi bio potkazan, jednostavno bi nestao.

,,Oni koji ubacuju listiće u glasačke kutije ne odlučuju ni o čemu“, voleo je da napomene Josif Staljin – objašnjavajući kako se vlada. ,,Oni koji broje glasove, oni odlučuju!“

Staljin je inače bio niskog rasta, te je često stoga nosio cipele sa ,,platformama“, kao svojevremeno neki rok i pop muzičari. Lav Trocki, inače Staljinov saborac, zapisao je kako je Josif Džugašvili imao žućkaste oči, dok su ih ostali opisivali kao oči tigra.

Ponašao se uglavnom neotesano, često je pljuvao u javnosti, pio prilično (gruzijska vina), pušio je lulu…. U Gruziji su ga zvali Soso kad je bio mali, a kasnje Koba. Od 1912. godine dobio je partijski nadimak Staljin – čovek od gvožđa.

Diktator je voleo da pliva. Imao je lep glas: još za vreme školovanja u bogosloviji, pevao je u horu. Zanimljivo je da je u mladosti, u Tbilisiju pisao pesme. Obožavao je film i slikarstvo Ilje Rjepina. I Mocarta! I zbog te ljubavi poštedeo jednu ideološku supranicu – pijanistkinju Mariju Judinu.

Što se naravi tiče, Staljin je bio osvetoljubiv, okrutan, odlučan, sebičan, ali pre svega paranoičan. Zbog uverenja da mu svi rade o glavi, mnogi su zaista i ostali bez nje. Na pitanje dokle će da ubija sopstveni narod, Staljin je odgovorio rečenicom koja će ostati zapamćena u istoriji: ,Dok god to bude bilo potrebno!“

Kada je jednom prilikom 1938. godine Staljin došao na sastanak Partije u gradić kraj Moskve, lokalni komunistički vođa odmah je skočio na noge i počeo da pljeska. Smesta su i svi prisutni u sali učinili to isto. Aplauz je bio buran. Međutim, posle nekoliko minuta svi su se već umorili, a posebno oni stariji. Pa ipak, niko nije smeo da prestane prvi da pljeska. I tako su nastavili. Naposletku, posle jedanaest minuta neprekidnog udaranja dlanovima, direktor lokalne fabrike, inače istaknuti član Komunističke partije SSSR-a, skljokao se u stolicu. ,,Bolje bi mu bilo da je umro!“, šapnuo je jedan Staljiov saradnik. I zaista, iste večeri je uhapšen. Osuđen je na tešku kaznu zatvora zbog prestanka aplaudiranja.

Prvog marta 1953. godine Staljin je iznenada pao: nije mogao da govori. U smrt ga je odveo moždani udar, pet dana kasnije. Imao je sedamdeset tri godine. Negov naslednik, Nikita Hruščov odrekao se Staljinovog političkog učenja i sklonio njegovo telo iz Lenjinovog mauzoleja. Tri godine posle smrti, odrekla ga se i Komunistička partija. „Samo su dva glavna instrumenta kojima se vladalo svetom: strah i privilegije“, pisao je naš mislilac Dragutin Gostuški. „Za ulivanje straha, potreban je aparat koji obezbeđuju privilegovani. Da bi pak ovi drugi ostali odani, potrebno je uliti im strah od gubitka privilegija“. Čovek ne treba da bude naročito politički mudar da bi to to primetio! A ipak ne primećuje!

hot tub time machine Lara Marinković: Od đakuzija do meraka Savršen dan Srećna domaćica: Jedan savršen dan Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Povratna karta Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Profesorka