Vila Duraco
U VAZDUHU · kolumna

Svi poznajemo nekoga ko veruje u duhove. Kakvi su to ljudi? Istovremeno vole da budu uplašeni (kao da je u današnjem životu malo strave), a užasava ih mogućnost da ugledaju neku senku. Kada im se ukaže takva prilika, njihov adrenalin skače, srce počinje da lupa, poneko i vrišti. Ima i onih koji se ne daju zastrašiti, već se prepuštaju osećanju spokoja i neverice. Večnost se tada ukazuje kao poklon koji daruje duh ukletog mesta.

Postoji mnoštvo priča o ukletim kućama, dvorcima i vilama. Neki su toliko čuveni, da je teško doći na red i dobiti ulaznicu za bliski susret s duhom. Nadaleko je poznato da u većini starih dvoraca u Škotskoj i Engleskoj žive dobri, ili opaki duhovi. Dobrim delom to su duhovi dama kojima se u neka davna vremena nešto loše desilo. Zato i ne mogu da se upokoje, te tumaraju bez mira, uznemiravajući potomke.

Oni koji se bave turizmom svesni su ljudske sklonosti prema duhovima, te često pokušavaju da to iskoriste. Ovom prilikom zaobilazimo već pomenute engleske i škotske dvorce i njihove mračne tajne. Ispričaćemo priču o dvorcu Duraco-Palavičini koji se nalazi u Liguriji, kraj italijanskog grada Đenove. Predivna vila Duraco-Palavičini nalazi se u raskošnoj četvrti Pelji. Dvorac Duraco potiče iz 17. veka, a velelepni park je između 1840. i 1846. godine, za svoju tetku, markizu, botaničarku Kleliju Duraco, podigao njen nećak Injacio Alesandro-Palavičini. Zanimljivo je da je Palavičini gradnju poverio Mikeleu Kanciju koji je, poput svog brata Stefana, operskog scenografa, imao sklonost ka romantičarskom melodramskom stilu. Možda se zbog toga mnogi posetioci kunu da su umesto pesme zrikavaca čuli muziku? Kroz živopisni vrt, kraj malog jezera, okruženog paviljonima i statuama, vrt koji se smatra jednim od najlepših istorijskih parkova u Evropi, stiže se do dvorca u neoklasičnom stilu.

Krajem avgusta, upravo tu, u dvorcu Duraco-Palavičini okuplja se, usred noći, veliki broj posetilaca. Oni dolaze sa raznih strana sveta, a svi imaju isti cilj: da se uvere da u vili kraj jezerceta, kući obasjanoj mesečinom, vide, odnosno čuju duha koji tu boravi. Avgust je mesec kada duh obavezno stavlja do znanja da je i dalje tu. To čini noću, pa ga već godinama (tačnije, od 1973. kada je kuću poslednji vlasnik prodao opštini) poklonici priča o duhovima redovno sačekuju. Naime, priča se da je u 19. veku jedan nesrećni potomak slavne đenovske porodice Čenturione, u jednoj od odaja dvorca, sebi oduzeo život. Jasno, zbog neuzvraćene ljubavi. Posle tog nesrećnog događaja, u vili su počele da se dešavaju čudne stvari. Najpre je uočeno da se svetla na prvom spratu dvorca pale i gase sama od sebe. Ali, svi mogu da se uvere da tokom meseca avgusta, kada otkuca ponoć, u mraku i tišini raskošne vile, kroz miris lovora, bosiljka, oleandera, dopiru zvuci klavira. Nesrećni mladi Čenturione, bio je odličan pijanista i tugu svog napaćenog srca utapao je u muzici.

Nekima se od muzike pijaniste-duha, diže kosa na glavi. Drugi pak to shvataju kao dokaz da su tužne, ali neostvarene ljubavi, ipak večne. Navodno, čitav niz duhovnika prošao je kroz vilu Duraco-Palavičini, pokušavajući da otera duha. Uzalud. „Grande amore, grande dolore“ (Velika ljubav, velika patnja) kaže i objašnjava poznata italijanska izreka.

Zato su đenovske vlasti donele odluku da i turistima dozvole posetu dvorcu upravo u gluvo doba noći, tokom toplih avgustovskih večeri. Pri svetlosti sveća, vodič posetiocima pripoveda o legendama i duhovima vile Duraco, a posetu je mogućno zakazati više meseci unapred. Dakle, i danas je tokom toplih letnjih noći mogućno pustiti mašti na volju i prepustiti se jednom potpuno drugom svetu od onoga koji ćemo ugledati kada svane dan. Naravno, ukoliko duh ne uplaši previše posetioca. U tom slučaju, beg je najbolje rešenje.

Ada Ciganlija (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Između života i smrti Ofsajd Žena na ivici nervnog sloma: Ofsajd Tour de France Utorkom na dva točka: Tour De France 2016 Pouke iz prošlosti Pouke iz prošlosti: Čuvajte se tetoviranih! ·