Sergio Leone
U VAZDUHU · kolumna

Čitav niz legendi nastao je još za života slavnog italijanskog filmskog reditelja Sergia Leonea (1929-1989). Priče su ispredane verovatno i zbog činjenice što je Sergio, čovek raskošnog telenta, bio takođe i džangrizava, jogunasta i krajnje tvrdoglava osoba. To je bio povod bučnih i burnih svađa, pravih okršaja između reditelja i ostalih koji su radili sa njim.

Pre nego što bi počelo snimanje, reditelj filmova Za šaku dolara (1964), Dobar, loš zao (1966), Bilo jednom na Divljem zapadu (1968), Bilo jednom u Americi (1984.), uvek je imao krajnje jasne namere i zamisli. Do tančina je unapred znao šta i kako želi da postigne. Sate i sate Sergio Leone povodio je sa scenografima i sam glumio svaki i najmanji deo neke scene, kako bi se uverio da li se sve dobro uklapa. Imao je u glavi sliku svakog pokreta u sklopu scenografije…

Što se glumaca tiče, njima je davao potanka uputstva kako treba da glume, što ih je posebno nerviralo. Lično je pre snimanja pred njima tumačio svaki red teksta. Podrazumeva se, svih likova! To je činio sve dok, po njegovom mišljenju, ne bi shvatili kako treba da glume. Po pravilu vrlo sujetne glumce je to dovodilo do „belog usijanja“ jer su lekcije bile teško izvodljive zbog činjenice što su Leoneovi glumci uglavnom bili Amerikanci. A čuveni reditelj špageti-vesterna nije znao gotovo nijednu jedinu reč engleskog jezika! Polazilo mu je za rukom da provodi u Americi mesece, a da za engleski jezik ostane potpuno „gluv“. Pričao je na italijanskom, očekujući da njegov jezik ostali lako razumeju. U skladu sa tim uverenjem se i ponašao.

Zanimljivo je da su scene obavezno snimane sa već komponovanom muzikom u pozadini. Jer, za Serđa je muzika označavala samu naraciju, suštinsku radnju filma. Muzika je za njega bila neodvojivo tkivo filma, utkana u svaki pokret kamere. Svom prijatelju, kompozitoru Enniu Morriconeu, Sergio je opisivao scene, teme, događaje za koje je trebalo „vezati“ muziku. Morricone je slušao i beležio, a potom komponovao. I u tom pogledu, Sergio je bio nemilosrdan prema vernom saradniku. Ponekad se dešavalo da odbaci više od deset ponuđenih muzičkih tema. Što je takođe bilo vrlo čudno, budući da Sergio Leone uopšte nije imao sluha! Dakle, njegov osećaj za muziku, kako melodiju, tako i ritam, oslanjao se na neko iskonsko untrašnje čulo koje nije bilo u potpunosti u vlasti čula sluha.

Jasno, da bi izbegao nerviranje i kako ne bi sebe dovodio u nepriliku, Ennio Morricone nikada nije prisustvovao snimanju filmova. I tako, na rimskoj premijeri filma Bilo jednom na Divljem zapadu Ennio Morricone prvi put je čuo svoju muziku. Što se pisanja muzike za ovaj film tiče, bio je to mukotrpan posao. Leone je zahtevao da svaki lik ima sopstvenu muzičku temu. Bilo jednom na Divljem zapadu  trebalo je da započne prilično dugačkom scenom koja je obuhvatila čitave dve rolne filma. Jasno, i za tu scenu Morricone je napisao muziku.

Svetla su se tog 21. decembra 1968. godine ugasla i film je počeo. Pored uglednih zvanica, praizvedbi je prisustvovao i kompozitor. Prva rolna filma počela je da se odmotava. Ennio Morricone je bio iznenađen kada je primetio da su jedini zvuci koji se čuju u toj važnoj uvodnoj sceni, škripanje točka na bunaru, vratima i zujanje muve. Šta li je bilo s muzikom? Uzaludno je u mraku pokušavao da pronađe pogled Sergia Leonea. Reditelj je netremice piljio u platno ne pomerajući se. Na kraju filma, brojni posetioci okupili su se na koktelu priređenom u čast premijere. U svečanu salu poslednji je stigao Ennio Morricone. Zaustavio se kraj ulaznih vrata. S druge strane sale, stajao je Sergio. Kada je primetio Morriconea, ukočio se. Ne pomerajući se, ćutke, kompozitor je posmatrao Leonea. Zvanice su primetile da se nešto čudno dešava. Posle kraćeg vremena, žamor se utišao.  Prizor je ličio na neku scenu iz šageti vesterna.

Dva revolveraša okrenuti jedan prema drugom. Ljudi koji su se nalazili na sredini dvorane, pomerili su se u stranu. Prostor između dvojice saradnika bio je potpuno prazan. Kompozitor je prvi iskoračio, ne skidajući pogled sa reditelja. Ovaj je stajao kao ukopan, čvrsto stiskajuši u ruci čašu sa šampanjcem. Činilo se da ne diše. Ko zna, možda je neko očekivao da dostojanstveni Morricone zaista izvadi pištolj iz džepa svečanog odela!? Umesto toga, on je samo malo bolje namestio svoje naočare i rekao dubokim glasom:

– Sergio, na one prve dve rolne filma, zabeležena je najbolja muzika koju sam ikada napisao!

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Nije sve tako gadno Tom's Diner Žena na ivici nervnog sloma: Bleja po polisu Born in the USA Populizam: Bruce Springsteen u poseti Poplave u Srbiji Lara Marinković: Nevermore ·