Simon & Garfunkel
U VAZDUHU · kolumna

Uoči koncerta Pola Simona (i Stinga) u bečkoj Stadthalle, 1. aprila, pogledala sam listu pesama sa programa. Odmah sam uočila da među starijim kompozicijama sa repertoara Pola Simona nema pesme „Scarborough Fair“. Pretpostavila sam i zašto. To je inače moja omiljena pesma, ali ne u tumačenju Pola Simona (i Arta Garfunkela), već verzija koju je otpevao Bob Dylan. Ali koja nema isti naslov, već, kao što pogađatei: ,,Girl From the North Country“.

Bob Dylan je pesmu Girl From the North Country napisao posle putovanja po Engleskoj, u decembru 1962. godine. Neki smatraju da je pesma nadahnuta ljubavlju prema mladalačkoj ljubavi iz školskih dana. Robert Zimmerman je devojku upoznao takoreći kao dečak, pre nego što će napustiti škole, odseliti se u Njujork i postati Bob Dylan.

Dok je te 1962. godine boravio u Londonu, Dylan je sreo i predstavnike tadašnjeg akustičarskog rokenrola – folka. Među njima je bio i Martin Carthy. Dylan se iskreno divio Martinu, pre svega zbog odličnog poznavanja tradicionalne, stare engleske – srednjovekovne i renesansne muzike. U jednom intervjuu, godinama kasnije, objasnio je da da je pesma o devojci sa severa nadahnuta engleskom baladom iz 16. veka – Scarborough Fair.

Nekoliko godina kasnije, tačnije 1965. godine, englesku baladu, čuo je i naučio drugi mladi američki kantautor, Pol Simon. Zanimljivo je da mu je baladu otpevao niko drugi do Martin Carthy. Sa Artom Garfunkelom, Simon je pesmu zatim preradio i tako je nastala čuvena verzija Scarborough Fair (Vašar u Skarborou) koja je brižljivo osmišljena i snimana od decembra 1965. do avgusta 1966. godine. Objavljena je kao prva numera na albumu Simona i Garfunkela Parsley, Sage, Rosemary and Thyme. Pojavila se i kao singl, posle uspeha fima Diplomac Mikea Nicholsa iz 1967. godine.

Martin Carthy bio je besan, bolje reći razočaran kada se uverio da Simon i Garfunkel njega nisu nijednom prilikom pomenuli. Ni njega, kao ni drevni muzički izvor. Neprijatno odnosi potrajali su sve do 2000. godine kada je Pol Simon pozvao Chartija da otpevaju ovu pesmu zajedno na koncertu u Londonu.

Veruje se da ova balada ima korene još u srednjem veku. Tada je grad Scarborough na sveru Jorkšira  predstavljao važnu trgovačku luku i raskrsnicu puteva poslovnih ljudi. Vikinško uporište tokom ,,mračnih“ vekova bilo je poznato i van granica ostrva. Trebalo bi imati u vidu da vašar u Scarboroughu nije bio onakav kakvi su današnji. Održavao se redovno, posle uredbe kralja Henrya III, od 1253. godine. Počinjao bi 15. avgusta i trajao do kraja septembra. Ljudi iz svih krajeva Engleske dolazili da sklope na vašaru neki posao. Bilo je i gostiju iz inostranstva, sa severa, ali iz Vizantije. Međum, luka je s vremenom postajala sve zapuštenija, pa i vašar – siromašniji. Poslednji starinski sajam održan je 1783. godine.

Podrazumeva se da su i stihovi i melodije tokom godina i vekova trpeli promene. Ni danas zapravo nije poznato koja je verzija najbliža izvoru. Izvesno je da se odavno u svakoj pesmi ponavljaju završna dva stiha: ,,Remember me to one who lives there/ She once was a true ove of mine“.

U svakom slučaju, pesnik održava plamičak nade da će njegova prava ljubav biti ostvarena. On svojoj dragoj  zadaje  neizvodljive zadatke, pokazujući da bi prava ljubav trebalo da čini čuda: da sašije košulju bez šavova, na primer… Ukratko, povratak ljubavnika vezan za ostvarivanje tih nemogućih zadataka.

Postoji još jedan način tumačenja: da svojevrsni odgovor na ljubavnu zagonetku leži u čitanju simbola. Ti simboli se pojavljuju i u izvornoj, kao i poznatoj verziji Simona i Garfunkela. Govor bilja u srednjem u 16. veku, a potom i u razdoblju pozne renesanse, bio je veoma jasan. Biljke su dakle predstavljale vrline koje prava ljubav treba da poseduje: peršun, žalfija, ruzmarin i majčina dušica… Šta su biljke označavale?

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Sto lica samoće Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: E moj Mikele Trčanje Srećna domaćica: Trčanje Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ko je taj „Danilo Kiš“?