Django - jazz
U VAZDUHU · kolumna

Jeane-Baptiste, samouki gitarista, bio je bez ikakvog zvaničnog muzičkog obrazovanja. Osim toga, desnu nogu vukao je za sobom, a mali i domali prst leve ruke bili su takoreći neupotrebljivi, ukočeni. Posledica nesrećnog slučaja. Komponovao je i sastavljao aranžmane svirajući na gitari i opisujući ono što čini, muzički obrazovanim prijatejima. Za prenošenje na hartiju svojih melodijskih i ritmičkih zamisli, najčešće je koristio pomoć violiniste Stephanea Grapellija, potomka italijanskih markiza koji je svojevremeno bio jedan od najboljih studenata Pariskog konzervatorijuma.

Između ostalog, izdiktirao mu je i sledeću misao:

Džez je američki, međutim, muzika nema svoju domovinu. A džez je muzika!

– Nikada ga nisam video da vežba. Mislim da je Django bio muzičar kakav je bio Paganini, objasnio je mnogo godina kasnije markiz Grapelli. Jednoga dana se jednostavno odšetao. Pojavio se četiri meseca kasnije. Bez gitare. Negde je izgubio ili prodao. Zakleo se da nije vežbao. Našli smo mu gitaru i iste večeri nastupio je u klubu. Svirao je božanstveno – bez greške.

Drugom prilikom, Djanga su pozvali u dvor jedne plemkinje u Parizu, Ona je volela da za svoje odabrane goste priređuje koncerte. Na redu su bili čuveni španski klasični gitarista Andres Segovia i Django. Po svom starom običaju, Django je zakasnio. Stigao je dva sata kasnije. Bez gitare. Segovia je već odsvirao svoj koncert. Nije mu bilo ni na kraj pameti da džez muzičaru pozajmi svoju skupocenu gitaru. U dvorcu su ipak našli neki instrument, ne naročito dobar. Django ga je naštimovao. I onda je počeo da svira. Svi su bili opčinjeni. Segovia mu je prišao i čestitao.
– Gde ste pronašli tu fantastičnu muziku? , upitao Segovia.
– Nigde! , glasio je Djangov zen odgovor.

Django Reinhardt, rođen je u Belgiji, 23. januara 1910. kao Jean-Baptiste Reinhardt. Imao je samo četrdeset tri godine kada je umro. Međutim, trag koji je ostavio u džez muzici toliko je značajan, njegov stil sviranja tako originalan, da se Djangova pojava izjednačava sa evropskim džezom. Njegovo poimanje muzike i način sviranja gitare bilo je nešto što su pokušavali da podražavaju i tamnoputi džez muzičari s one strane Atlantika.

Detinjstvo potonjeg džez virtuoza bilo je obeleženo njegovim romskim poreklom. Potičući iz plemena Maniša, porodica se seljakala sa ostalim romskim porodicama u karavanu koji je obilazio mnoge evropske gradove kao i mesta na severu Afrike. Naposletku su se zaustavili u predgrađu Pariza. Django je od tog trenutka Pariz smatrao svojom domovinom. U to vreme dečak je svirao bendžo pokazujući izuzetnu obdarenost. Kada je navršio osamnaest godina (1928), desilo se nešto što će odrediti njegov život. Prikolica u kojoj je živeo, upalia se. Django je bi ranjen. Desnu nogu je vukao za sobom, a mali i domali prst leve ruke bili su takoreći neupotrebljivi. Mladić je pomislio da če lakše savladati gitaru nego bedžo. Uostalom, činilo mu se da je gitaru lakše držati u krilu. Uprkos nepokretnim prstima, odnosno, upravo zahvaljujući tome, izumeo je neobičnu tehniku, sasvim originalnu i svakako vrlo izražajnu. Uz izuzetan napor, počeo je da koristi dva nepokretna prsta. Nije prošlo mnogo vremena, a Django je dobio pozive iz različitih mesta u Francuskoj. Postao je gitarista koji nije imao suparnika.

Stvarao je muziku koja je po svom nadahnuću mogla da se upoređuje sa muzikom najvećih američkih improvizatora. Iz njegovog načina sviranja izbijao je sving, kako u solima, tako i u pratnji. Ritam mu je bio nepogrešivo siguran. Djangovi tonovi bili su kristalno čisti i zvučali su u rasponu od gotovo prozračne nežnosti, do olujne grmljavine.

Bez obzira na sav uspeh i sve pohvale u javnosti, slikarstvo je virtuozu evropskog džeza postepeno postajalo važnije od sviranja. A onda je pecanje zamenilo obe grane umetnosti! Na žalost, ne i za dugo.
Od 2004. godine, u Orlovskom naselju u beogradskom Mirijevu, postoji ulica Djanga Rajnharta. Desetak minuta vožnje automobilom od centra grada. Golim okom vidi se kako se tu, bar što se tiče zvezdarske strane, Beograd završava. U Djangovoj ulici, nešto manje ili nešto veće porodične kuće i kućice, a sokacima, kada zamre dan, vladaju guske, kokoške, a ima i pasa i mačaka.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Grad na pauzi Solun Žena na ivici nervnog sloma: Bugaca Budva Srećna domaćica: Budva Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ko je ukrao Rošin Marfi? · · ·