Richard Wagner
U VAZDUHU · kolumna

Kada pomislimo na Adolfa Hitlera (1889-1945), jednu od najstrašnijih ličnosti svetske istorije i njegov muzički uskus, jasno je da ćemo se odmah setiti nemačkog kompozitora Richarda Wagnera (1813-1883). Ko god da je čitao nešto o Hitlerovom životu, našao je podatak da je Adolf, još kao mladić upoznao Wagnerovu muziku i njome kasnije bio opsednut. Kod nemačkog kompozitora verovatno je obožavao činjenicu što je libreta svojih opera zasnivao na germanskim legendama – ponovo ih oživljavajuči kroz tonove – i što je mrzeo Jevreje, odnosno, bio antisemita. Prilično kukavički, pod pseudonimom, 1850. godine Wagner je objavio zloban esej pod nazivom „Jevrejstvo u muzici“.

Ali, budući da je uglavnom baratao notama, Rihardu Wagneru se osim tog ispada ne bi moglo gotovo ništa drugo staviti na teret. Uostalom, umro je od srčanog udara, daleko od Nemačke, u prelepoj Veneziji, 13. februara 1883. godine, ne sluteći šta da će njegova muzika postati ono što se danas naziva „soundtrack“ za filmske priče o fašizmu, a posebno o Hitleru.

Stoga nam se nameće pitanje: da li muzika može da navodi na zlodela? Sve može da predstavlja nadahnuće, samo ako neko nosi zlo u svom srcu. Sva je prilika da je tako i sa Wagnerovim delom. Na primer, Mark Twain, pisac „Toma Soyera“ slušao je uporno Wagnerove kompozicije i vickasto zaključio: „Wagnerova muzika je lepša nego što zvuči!“ Sličnim pitanjima bavio se  engleski istoričar i muzikolog Jonathan Carr, došavši do mnogih  poučnih zaključaka. Ukratko: Hitler nije uspeo da nametne narodu muziku koju je sam obožavao i koja je za njega nesumnjivo predstavljala neku vrstu opijuma ili čak religije. Ali, ipak  je uspeo da svoje podređene privoli na poslušnost i  što je još gore, na – svirepost.

Dakle, Jonathan Carr najpre je proverio da li je tačno rasprostranjeno mišljenje da su sa dolaskom Hitlera na vlast 1933. godine, Nemci počeli kao ludi da hrle u operske dvorane u žarkoj želji da slušaju Wagnera. Upravo je suprotno –  tvrdi Carr u knjizi Wagnerov klan,  istorijsko-muzikološkom izdanju kuće Faber&Faber. U stvari, Hitlerovu strast prema Wagnerovim operama nije delila većina njegovih sunarodnika, a, što je zanimljivo, niti saradnika. Čak i onih najbližih!

Engleski istoričar je započeo istraživanje proučavanjem repertoara i prodatih ulaznica operskih kuća u Nemačkoj, tokom sezone 1938/39 godine, a to je vreme vrhunca nacizma. Neko bi pomislio da su  Nemci tada Wagnera nesumljivo  najviše voleli da slušaju. Međutim, nisu. Ni Majstore pevače, ni Parsifala…. Najveće zanimanje nemačke muzičke publike bilo je u to vreme za muziku Ruggiera Leoncavalla! Najslušanija su bili Pagliacci sa ubedljivo najviše izvođenja. Plači pajaco, peva tenor svoju ariju  iz ove opere. Na plač se spremao gotov ceo svet, a za njim, pri kraju rata i Nemačka. Drugo najslušanije delo na operskim daskama glavnih gradova nacističke Nemačke bila je Cavaleria rustikana Pietra Mascagnia. Na trećem mestu – Madam Butterfly Giacoma Puccinija, pa Verdi sa La Traviattom… Wagner je bio na dnu liste, na dvanaestom mestu. Da li je to bio izraz tihog otpora? Na žalost, takav otpor je bio nedovoljan. Rat je buknuo.

Možda se Wagner „prevrtao u grobu“, ali poznato je da se Hitler zaista poistovećivao sa kompozitorom. Smatrao je da je Wagner shvatio koliko velika muzička postavka može da deluje zavodljivo i da na taj način upravlja širokim narodnim masama. Drugim rečima, mislio je da sebe stavi u središte te tragične predstave koja se zvala germansko osvajanje sveta, odnosno Drugi svetski rat. Prvi ludak, rekao bi svako…

Činjenica da, bar što se muzike tiče, u tome nije uspeo, može da znači i malu, početnu pukotinu u Hitlerovom savršenom planu za osvajanje sveta. To naravno nije baš nikakva uteha za milionske žrtve Drugog svetskog rata, ali je firerova namera da sebe postavi u središte jedne surove životne opere, nije išla baš kako je predviđao. Čak ni Albert Speer, arhitekta i jedan od najbližih Hitlerovih saradnika nikako nije mogao da se navikne na firerovu strast prema Wagnerovom delu.  Posle nacističkog skupa koji obično nije trajao kratko, furer bi svoje saradnike prisiljavao, tobože milom (a svi su znali šta neposlušnost znači), da slušaju izvođenje neke od Wagnerovih opera. Na predstavi Majstora pevača u Nirnbergu 1933. godine pojavio se tako mali broj članova Hitlerove partije, pa i najbližih saradnika, da je pobesneli vođa odmah poslao patrole na ulicu da presreću narod i svakog člana partije privedu na predstavu! Momci sa kukastim krstovima upadali su u pivnice i legitimisali, a zatim ljude odvlačili pravo u – operu!

Poslednja šansa Prozor u dvorište: Poslednja šansa Ana Vučković - Prvi putevi Žena na ivici nervnog sloma: Prvi putevi Deca Sandra Todorović: Ne daj Bože što ti majka misli rambo amadeus 1 Populizam: Sprdačina i more · ·