Paco De Lucia
U VAZDUHU · kolumna

Smišljena su tolika oruđa za čuvanje sećanja! Najverovatnije, samo da bismo se lišili mnemotehnika, tehnika pamćenja, pomno negovanih u ranijim epohama. Posebno u doba antike i u srednjem veku.

Nepodnošlljivo ubrzanje i fantastično povećanje broja informacija kojima smo izloženi, značajno doprinose brisanju pamćenja. A pamćenje, posebno kada podrazumeva sećanje na prošlost, možda ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo! Zato koliko-toliko izvorna prošlost i jeste za svako poštovanje. Jer, ona se u sadašnjosti lako menja. A sadašnjost? Vladimir Nabokov genijalno se dosetio i predložio jednu vrstu semantičko-gramatičke ispravke: da reč sadašnjost uvek treba pisati pod znacima navoda! Sadašnjost zapravo ne postoji – dodao bi Borhes – ona je ili prošlost, ili prelazi u budućnost.

Priča koja sledi, trebalo bi da bude sasvim istinita, premda deluje fantastično. Ruku na srce, budući od savitljivog materijala, prošlost je sada, u trenutku pripovedanja, u izvesnoj meri izmenjena. Bolje rečeno, na tajanstveni način zaboravljena. Premda sačuvana.

Evo kako se prema oskudnim koordinatima sećanja sve zbilo. Bilo je to u Beogradu, krajem sedamdesetih, ili na samom početku osamdesetih godina 20. veka. Krajem proleća (recimo) najavljivan je uzbudljiv koncert, već tada najvećeg flamenko gitariste u istoriji: Paka de Lusije. Beogradska flamenko zajednica s nestrpljenjem je očekivala ovaj događaj. U to vreme bila sam student klasične gitare u Italiji. Nisam se odazvala pozivu bliske prijateljice, igračice flamenka da zajedno idemo na koncert. Poštovala sam Paka, divila se njegvoj tehnici desne ruke, tom nedostižnom arpeđu. Ali ne, radije sam mislila na barokne majstore koji su pisali za lautu.

,,Ako ti nisi normalna i nećeš, ja idem!“ odlučno je rekla prijateljica, zaklevši se da će ovdašnji flamenkisti pokušati da ga ,,ukradu“ i dovedu Paka da zajedno sviraju. Odlasku na koncert prethodilo je burno odabiranje odgovarajuće garderobe. Napustila je zemunski Karađorđev trg takoreći ne dodirujući zemlju, stan u našoj zapuštenoj zgradi iz 1957. godine čiji izgled tada nismo smatrali bitnim niti neobičnim.

Uveliko sam spavala kada me je probudilo zvono na vratima. U spavaćici (za čudo, mogla bih se zakleti koja je tačno bila), na prstima sam došla do vrata i pogledala kroz špijunku. Ko li zvoni u ovaj pozni čas? Sa komšinicom ispred mojih vrata, stajao je glavom i bradom, Pako de Lusija!

Otključala sam i promolila glavu.

,,Brže, brže. Daj gitaru. Idemo kod mene. Pako je tu! Ne može da svira na lošim gitarama. Spremaj se.“

Da li mi je srce lupalo? U kojoj meri sam bila zbunjena i uzbuđena? Da li se strah može izmeriti? Ne mogu ni da slutim. Izvesne su dve stvari. Da sam dala moju gitaru, tada jednu od svakako najboljih u gradu, uspeli ručni rad venecijanskog graditelja. Druga stvar – gotovo se ničega više ne sećam. Sve se odigralo kao u snu. Snu kojeg ujutru ne možemo da se setimo, pa počinjemo da sumnjamo da smo uopšte  sanjali. Iako osećamo da je bio važan. Da li smo se s Pakom sporazumevali na engleskom? Da li je u određenom času upitao:,,Are you Gipsy?“ Ništa!

Možda je muzika tada poništila osećanje vremena. A trebalo bi da ga pruža! Nikakve tehnike vezivanja prostornih predstava za predmete i bića, nisu mi poslužile da u sećanju rasvetlim ovaj fantastični događaj. Čak ni vest da je veliki flamenko gitarista napustio ovaj svet, igrajući se na plaži u Kankunu u Meksiku, poslednjih dana februara ove godine.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Ne daj se godinama Paul Newman Žena na ivici nervnog sloma: Klasična kolumna Goblini - U magnovenju Populizam: Najbolje devedesete / Goblini „U magnovenju“ Ilma Karahmet Lara Marinković: Ukradeno detinjstvo