Prinčeva mirišljava jelka
U VAZDUHU · kolumna

Mnoge legende govore o zimzelenom drveću kao simbolu večnog života, a shodno tome Hristovog rođenja, pa i Nove godine. Zamimljivo je da i u istočnoj Aziji bor („pinus picea“) predstavlja drvo života jer i u dubokoj starosti deluje sveže i krepko. Cene ga kao simbol dugovečnosti i bračne sreće (iglice zapravo označavaju brak). Bor („sung“) u kineskoj umetnosti, znak je nepokolebljivosti. Svojom postojanošću produžava život… Budistički sveštenici jedu smolu sa drveta bora, verujući da ona obezbeđuje dobru reinkarnaciju.

Prema drevnoj druidskoj azbuci, srebrna jela ili ailm, odgovara prvom slovu njihove azbuke. Jasno, keltski sveštenici znali su da jela i tokom zime ostaje uvek zelena; zato su je proglasili simbolom večnog života i počeli da je slave i prinose darove tokom zimskih svetkovina. Navodno zbog toga, kada su ljudi počeli da slave Božić, jela je lako našla svoje mesto.

I u najsjajnija vremena starog Egipta, jela je predstavljala drvo rađanja i bila poznata jednako kao i palma. U antičkoj Grčkoj, jela, odnosno elate, bila je sveto drvo Artemide, boginje lova, zaštitnice rađanja, često prikazivane sa mnoštvom dojki. Stari Rimljani su ukrašavali svoje kuće granama jele tokom praznika Saturnalija i poklanjali su jedni drugima njene grane kao znak nailazeće sreće.

I drugi mitovi govore o tome kako su ljudi počeli da kite mlade jele i borove. Jedna nordijska priča pripoveda da je sveti Bonifacije uoči Božića video pagane koji su se okupljali oko jednog drveta. Hteli su da upravo tu žrtvuju dete bogu Thoru. Sveti Bonifatius (Bonifacije) pritekao je detetu u pomoć i isekao drvo. Na mestu gde je nekada bio hrast, porasla je jela, uvek sveža i zelena. Bio je to božanski znak.

Druga legenda govori o nemačkoj vojvotkinji koja je 1611. godine pripremila sve za proslavu Božića u svom dvorcu. A onda je primetila da je jedan kutak u njenoj prostranoj dvorani gotovo potpuno prazan. Pogledala je u baštu i videla malu jelu. Naredila je da se iskopa i potom posadi u velikoj saksiji. Prvu jelku u Francuskoj navodno je okitila vojvotkinja od Orleansa. Neki pak smatraju da je prva jelka okićena u Alsaceu, u Strasbourgu, odakle se običaj kićenja jelki proširio i po Nemačkoj…

Jedan od najvećih poklonika običaja kićenja jelki bio je princ Albert, voljeni muž engleske kraljice Viktorije. On je kraljevsku englesku jelku ukrasio svećama, sušenim voćem i biskvitima! Mirisi su se preplitali s aromama i praznično drvo činili jedinstvenim i privlačnim. To se zbilo u dvorcu u Vindzoru 1841. godine. Ubrzo je englesko plemstvo počelo da podražava prinčevu modu, menjajući ukrase. Ali, sveće su bile neizostavne.

Čarls Dikens je pisao kako su u drugoj polovini 19. veka Englezi božićne jelke kitili igračkama, lutkicama i majušnim muzičkim instrumentima (!), komadima nameštaja za lutke, bombonama. Međutim, Italijani tvrde da su još u 17. veku na Apeninskom poluostrvu radili sličnu stvar. Doduše, sa granama lovora. Ukrašavali su ih voćnim ,,kuglicama“, odnosno suvim smokvama i komadićima obojene hartije.

Početkom 19. veka u Americi nije postojao običaj kićenja jelki. Prvo svedočanstvo o tome potiče tek iz 1830. godine. Jelku su u Pensilvaniji okitili doseljenici iz Nemačke. Događaj nije primljen baš najbolje, jer su drugi u kićenju drveta videli paganski običaj. Ali, malo-pomalo, jelke su počele da svetlucaju i u Novom svetu…. I dok su u Evropi kitili malo zimzeleno drveće, Amerikanci su voleli da seku visoke jele, stavljaju ih u svoja dvorišta ili kuće i ukrašavaju. S pojavom električne energije, jelke su se doselile i na gradske trgove gde i danas stoje kao svojevrsne velike svetiljke. Premda ih prave od različitih materijala. Čak i tanjira. Stvar mašte – rekao bi princ Albert!

band aid Lara Marinković: Band Aid 30 Srećna domaćica Srećna domaćica: Siva trenerka sandra todorovic Sandra Todorović jbte: Mirisi detinjstva Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Te jedno te isto · · · ·