Arturo Toscanini
U VAZDUHU · kolumna

Kada je Arturo Toscanini (1867-1957) dirigovao, muzičari su te nezaboravne trenutke doživljavali kao susret sa sudbinom. Lakoća i prirodnost kojom je upravljao orkestrom, još za maestrovog života, postala je legenda. Uostalom, čini se da je baš sudbina htela da se on nađe za dirigentskim pultom. Ova slavna priča ušla je u istoriju muzike.

Naime, Arturu Toscaniniju bilo je devetnaest godina kada se pridružio kao violončelista (i drugi horski dirigent) italijanskoj operskoj družini koja se 1886. godine našla na turneji po Južnoj Americi. Dok su boravili u Brazilu, dirigent Leopoldo Miges, napustio je iznenada orkestar objašnjavajući kako je tu odluku doneo zbog nepodnošljivog i nedoličnog ponašanja italijanskih članova orkestra. Njegov zamenik, Karlo Superti trebalo je da diriguje Verdijevom Aidom na operskoj sceni u Rio de Žaneiru. Međutim, publika ga je izviždala. Neizvesno je da li je uopšte znao kako da dirigentskom palicom da znak za početak, ili je bio potresen zbog zviždanja, te – pobegao je sa pozornice. Šta da se radi? Orkestraši su pogledali u mladog Artura. On je spremno ustao, uzeo štapić sa pulta. Stao je mirno i pogledao muzičare. Zatim je zatvorio partituru! I dirigovao čitavim izvođenjem Aide, napamet. Kao što se lako može pretpostaviti, bez greške. Tako je počeo plodotvornu dirigentsku karijeru koja je trajala bezmalo sedamdeset godina.

Arturo Toscanini rođen je u skromnoj kući u Parmi 25. marta 1867. godine kao sin siromašnog krojača Claudija Toscaninija i Paole Montani. Tek pošto je uspeo da osvoji stipendiju za izučavanje muzike na Konzervatorijumu u Parmi, mogao je da započne školovanje. Imao je devet godina! Studirao je violončelo i kompoziciju. Radio je od trinaeste godine kao violončelista u pozorištu Reggio.

Bogata muzička karijera Artura Toskaninija koju su obeležile ovacije publike u celom svetu, bila je praćena i njegovim čvrstim političkim stavovima. Tokom Prvog svetskog rata dirigovao je isključivo na koncertima koji su bili dobrotvorni. Bio je žestoki protivnik nacionalizma i fašizma. Uspeo je da orkestar pozorišta La Scala zadrži po strani tokom Mussolinijeve vladavine. Odbio je da diriguje praizvedbom opere Turandot svog prijatelja Gioacoma Puccinija, u slučaju da Musolini bude prisutan u sali. Mussolinija su doušnici o tome obavestili, pa je izbegao da dođe na premijeru! U Pozorištu u Bolonji pretukli su ga crnokošuljaši jer je odbio da diriguje izvođenjem njihovih omiljenih kompozicija. Pratili su ga i ucenjivali. Novine su objavljivale o njemu svakojake priče. Naposletku je odlučio: neće više dirigovati u Italiji sve dok fašisti ne siđu sa vlasti. Takođe, prekinuo je i svaku vezu sa Nemačkom 1933. godine i napustio Vagnerov festival u Bajrojtu. Posle aneksije Austrije, nije se više mogao videti ni na velikom muzičkom festivalu u Salcburgu. Zato je 1936. godine dirigovao u Tel Avivu. Čitavog života borio se protiv antzisemitizma. Pomagao je jevrejskim muzičarima da nađu posao i smeštaj onda kada su ih progonili. Albert Einsein mu je napisao:

„Osećam duboku potrebu da Vam kažem koliko Vam se divim i koliko Vas poštujem. Vi niste samo nedostižni tumač muzike, Vi ste nedostižni u borbi protiv fašističkih zločinaca i pokazali da ste čovek izuzetnog dostojanstva. Činjenica da u ovom vremenu postoji osoba kao što ste Vi, umanjuje razočaranja koja smo neprekidno prisiljeni da podnosimo.“

I zaista, tek 1946. godine vratio se u Italiju. Petog decemmbra 1949. godione proglašen je za doživotnog senatora Republike Italije zbog velikih umetničkih zasluga. Međutim, on je to zvanje odbio. Poslednji put dirigovao je u Italiji u septembru 1952. godine – u osamdeset petoj! A poslednji koncert održao je kao osamdesetsedmogodišnjak u Karnegi holu u Njujorku dirigujućći En-Bi-Si simfonijskim orkestrom. Na programu su bila dela Riharda Vagnera. Taj koncert biče upamćen po tome što je maestro Toskanini, inače poznat po nepogrešivom pamćenju, prvi put izgubio koncentraciju. U jednom trenutku, stao je. Usledilo je četrnaest sekundi tišine, posle čega je nastavio bez greške da diriguje deo iz Tanhojzera! Na kraju koncerta, brže-bolje požurio je u garderobu. Ovacijama nije bilo kraja. Umro je u devedesetoj godini i sahranjen je na groblju u Milanu, pored sina Giorgia koji je umro još kao dečak.

Nekad i sad Vetar i zastave: Nekad i sad Supermarket Ivan Tokin: Superživot u supermarketu Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Dolazim za 5 minuta… Super osam Žena na ivici nervnog sloma: Super osam ·