Pionirski park
U VAZDUHU · kolumna

Ova fotografija reportera lista ,,Politika“ potiče iz juna 1992. godine. Prikazuje grupu Beograđana – na ovoj slici to nisu poznate, javne ličnosti – kako kleče, takoreći, bez reči. Vreme je očigledno prijatno, premda to važi samo za klimatske prilike. Jer, doba je, kao što je poznato, vrlo teško. U Jugoslaviji je počeo rat, a veliki deo stanovnika očajan je zbog toga. Želi mir. Pokušava nešto da uradi i izmeni politiku, premda to nije oblast u kojoj se takozvani običan čovek vešto snalazi.

Međutim, emotivni pritisci takvi su da se lako može zamisliti ono što je u stvarnom životu zapravo teško izvodljivo. Dakle, pitanje je koliko njih, na pragu leta 1992. godine, može uopšte da zamisli koliko će rat potrajati, koliko će patnje izazvati, kakve moralne i finansijske posledice. I u kakvom će se tresku završiti. Ni sada tim istim građanima možda nije potpuno jasno kakav je strašni plan prethodio tragediji i ko je u svemu tome učestvovao. Da su slutili šta će se sve dogoditi, ko zna šta bi uradili?

Slika je podsećanje na taj junski dan od pre dvadeset dve godine kada je u organizaciji Udruženja kompozitora Srbije u Pionirskom parku, ispred zdanja Predsedništva Srbije održan Miting klečanja. Najpoznatiji ovdašnji kompozitori i muzičari uopšte, u simboličnom gestu klečanja i molbe, na kolenima, izražavali su protest protiv ratne politike tadašnjih vladara, aludirajući na tadašnje tako česte, raznorazne narodne mitinge. Jasno, skup je bio više nego miroljubiv i očigledno nije izazvao buru u javnosti, a još manje zabrinutost političara.

Koga briga šta uopšte hoće takozvani klasičari? Avaj, u vreme uzburkanih i snažnih osećanja nismo mogli da budemo sasvim svesni da je turbo folk muzika kao simbol novog života ovde već pobedila na svakom polju, te da će milioni budućih građana zemlje u budućnosti slediti najsramnije i najprimitivnije obrasce ponašanja koji su tada nametnuti.

Oni koji su bili spremni da u apsurdnom gestu mole one koji za milost ne znaju i obraćaju se svetskoj javnosti, tada se svakako nisu osećali kao statisti u bezumnom istorijskom trenutku. To osećanje se eventualno javilo kasnije, kada je rat završen i kada su samo neke, ali ne i sve, činjenice izašle na površinu. I kada su, lišeni nade da će uskoro biti bolje, i muzičari i Beograđani postali svesni izneverenih, uzvišenih ideala. Ipak, taj gest od pre osamnaest i po godina i dalje pokazuje da ništa nije sasvim zaboravljeno, bez obzira da li se svrha iskazuje samo u ukviru skormne uloge statiste.

Drugi događaj iz iste godine pokazuje koliko je snaga umetnosti, ali ne izmeštena izvan svog uobičajenog okruženja delovanja, može da bude snažno svedočanstvo sa univerzalnim porukama koja će važiti za nepregledno buduće vreme i neograničenu geografsku širinu i dužinu. Naime, 1992. godine u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu izveden je klavirski koncert kompozitora Vuka Kulenovića (1946), današnjeg profesora na Berklee College of Music u Bostonu. Nalov ovog dela je (Ratni) Boogie. Inače, boogie (boogie-woogie) jeste poseban način tumačenja bluesa na klaviru. Jasno, mi smo bili obmotani najtužnijim ratnim bluesom. Što je Kulenović i uočio. Naravno, niko nije sprečio praizvedbu ovog klavirskog koncerta. Jasno, računalo se da je broj poklonika umetničke muzike toliko mali, da ne može ,,štetiti“ političkim planovima. Tačno! Zna se ko će dvadesetak godina kasnije povesti na svoj koncert sto hiljada obezumljenih stanovnika Srbije.
Oni koji su imali sreće da tada prisustvuju premijeri dela u izvođenju Beogradske filharmonije pod upravom Kristijana Mandalea i soliste, pijaniste Aleksandra Šandorova, bili su na nogama. Ovacije i suze. Njima je možda, putem vizije koju je mogućno doživeti samo uz pomoć najdubljeg umetničkog nadahnuća i veštine, bilo predočeno šta taj naš ratni boogie može da donese. Slobodna sam da tvrdim da ovo delo kompozitora Vuka Kulenovića može kod slušaoca, na najuzvišeniji način da izazove katarzu, kao i osećanje i sećanje na surovost, često prisutnu u ljudima. Ili, kako bi zaključio čuveni italijanski stripadžija Hugo Pratt, ,,otac“ Corta Maltesea: „Smešni su mi ljudi koji tvrde da đavo ne postoji“.

I da zaključim. Možda su kompozitori u previše tragično ratno vreme 1992. godine klečali uzalud i da je njihova grupna scena izbačena u „postprodukciji“ od strane onih koji se otimaju za oblikovanje istorije, jasno, grubim putem. Ratni boogie, na sreću ostaje zabeležen u istoriji umetnosti. Ako imate hrabrosti, poslušajte ga.Traje manje od pola sata! Treptaj oka u odnosu na sve što nam se tako tragično dugo na ovom prostoru već događa.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Hladnoća mermera Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Mačije oči Jelena Ćetković Ulični hodač: Sreo sam tri žene iz Komunističke partije Blogerke Srećna domaćica: Blogerke ·