Bucati u radnoj sobi
U VAZDUHU · kolumna

Pre nešto više od pola veka, tačnije, u oktobru 1965. godine, Dino Bucati (1906-1972) italijanski pisac, pesnik, slikar, novinar, dramaturg i libretista, objavio je tekst (ne i jedini) o ljudima spremnim da potvrde i zakunu se kako su doživeli bliski susret sa vanzemaljcima.

Naslov članka – Očekuju od letećih tanjira trajan mir na Zemlji, nedvosmisleno je ukazivao da nije reč o osećanju straha koje bi mogla da uliva pomisao o dolasku bića iz svemira. Daleko od panike koju je dizao Orson Vels! Bilo je to sasvim suprotno osećanje, staro koliko i ljudski rod. Osećanje nade da će spas doći s neba. O čudesnim pojavama koje stižu odozgo, odavno se pisalo: u apokrifnoj bibliji, tekstovima drevnih Maja, činio je to Plinije Stariji, pa i Tit Livije…

Bucati je bio pisac fantastike što samo liči na stvarnost; kao odgovor na život u 20. veku (poput Đorđa De Kirika u slikarstvu), ponudio je književni magični realizam. Pišući o mogućem boravku vanzemaljaca među nama, Bucati je to uradio na uobičajeni novinarski način. Potražio je sagovornike. Razgovarao je sa izvesnim Đanijem Setimom koji je te 1965. godine, pored jezera Kandia u Italiji, oko devet sati uveče, iznad drveća, na udaljenosti od pedesetak metara, ugledao veliki svetlo-zeleni svetleći tanjir. Letelica se podigla, okrenula po boku, a onda munjevito nestala. U vazduhu je osetio snažan miris ozona.

Da nije možda reč o priviđenju? Novinar je smatrao kako je gospodin Setimo potpuno pribran čovek. Vrlo ozbiljan i razuman. Smešne su mu bile priče o tome kako vanzemaljci već žive odavno na Zemlji, tu među nama, samo što većina ne ume da ih prepozna.

Drugi Bucatijev sagovornik bio je slikar iz Milana, mirna osoba. Osamnaest godina je ćutao o susretu sa bićima iz svemira. Taj suseret se zbio još 1947. godine kada je, šetajući kroz prirodu, u potrazi za kristalima, ugledao veliki disk. Bio je širok desetak metara i, naizgled, od metala. Jarko crvene boje. Taman je hteo da mu se približi, kada je iz šumice video kako mu se približava dvoje dece. Zaustio je da ih pozove kako bi videli šta je pronašao. Međutim, ustuknuo je. Primetio je da to nisu deca, nego patuljci. Visoki manje od metra, bili su obučeni u svetlucave unoforme, plavo crne boje. Imali su pojaseve u boji letećeg broda, crvene. Glava im je bila veća od ljudske, umesto ušiju imali su slušalice, a koža im je bila zelenkasto-smeđa. Oči krupne, istaknute, sa vodoravnim zenicama. Pokušao je da im poželi dobrodošlicu, ali oni su prema njemu (iz pojasa) poslali oblačić dima. I on se omamio. Kada se osvestio, već behu iščezli.

I zašto je slikar ćutao od 1947. do 1965. godine? Nije hteo da ga ljudi zafrkavaju i govore mu da je lud. Sve dok nisu javno počeli da pričaju o vanzemaljcima na sve strane, a posebno u medijima. U Torinu je naime te godine održan i drugi nacionalni kongres posvećen Neidentifikovanim letećim objektima. Neko će se pitati kakvi su zaključci doneti na pomenutom kongresu u Torinu, pre pola stoleća. Opšte uverenje bilo je da bića iz NLO na izvestan način kontrolišu Zemljane. Oni su spremni da se umešaju ukoliko Zemljani nastave da preteruju u, slobodno rečeno, lošem vladanju. Ako opet počnu da prete atomskim bombama, zagađivanjem prirode, ratovima. A danas možemo samo da primetimo kako vanzemaljci nisu bili strogi, ukoliko su nas uopšte špijunirali i kontrolisali. Ni u čemu nas nisu sprečili. Pustili su nas da idemo putem koji smo zacrtali. Bucati je svoj članak, napominjući da nema nameru da mogućno prisustvo bića iz svemira naziva zamenom za religiju, ipak završio sledećim rečima:

Pretpostavimo da su bića koja dolaze iz svemira, znatno naprednija i moćnija od nas. Lako ih možemo zamisliti kao nepobedive i beskrajno mudre; vaspitaniji su i bolji; ko bi tu bio pridošlica, više ne bi imalo veze; mi bismo bili ti koji bi trebalo da im se prilagode, a ne oni nama; njihov zadatak bio bi da smanje neprijateljstva među narodima, trku za prevlašću, društvene nepravde, bolesti, glad, sve u svemu, naše stare muke. Iako ne bi imali božanska svojstva, delovali poput bogova. Zar nije divna takva jedna nada?

09032016a Vetar i zastave: Hiljadugodišnja kiša Tajna i melanholija ulice Utorkom na dva točka: Ako se ne vratim, obavesti Pabla i beži Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izuzetak u mraku Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Budi tu gde si · ·