Devojka koja plače
U VAZDUHU · kolumna

„Plači, ako ne možeš ništa drugo“. „Plači, odmori se od bola.“ „Plači da te prođe“. „Lako je plakati, teško je zaboraviti“. „Ne plači sam, lepše je u društvu…“

Ova poslednja, jedna od mudrih izreka iz čuvene zbirke O plakanju (1986)  Duška Radovića, nagoveštava nešto što se zaista dogodilo nekoliko decenija posle objavljivanja pomenute knjige. Shvativši da je bolje plakati zajedno, ljudi su počeli javno da se udružuju i plaču – u klubovima za plakanje. Verovatno ste pogodili: to se nije desilo i u Srbiji.

Zašto? Možda zato što ovde radije psujemo kada nam se zapravo plače? Pretimo drugima, a sebi samima nanosimo bol? Ma da li je plakanje uopšte korisno?

Prema novijim istraživanjima  profesora sa  Univerziteta u Minesoti (SAD), plač je višestruko koristan. Plačući, izbacujemo sastojke koji se proizvode onda kada se u telu čoveka nagomilaju emotivna napetost i stres.  Za razliku od suza koje teku dok seckamo luk ili zato što patimo od alergije, suze što nastaju kao posledica očaja, pune su prolaktina i kortikotropina, oslobađajućeg hormona, kao i mangana (prisutnog u mozgu potištenih osoba). Naučni radovi pokazuju  da se devedeset odsto tužnih ljudi ipak bolje oseća posle plakanja. Plač na izvestan način, umanjuje duševni bol. Statistike pokazuju da muškarci plaču ređe. U proseku, sedam puta godišnje. Žene su plačljivije: čine to četrdeset sedam puta tokom godine.

Da je plakanje dobro za dušu, a posebno plakanje u društvu, bilo je poznato inače suzdržanim Japancima.  Kako bi umanjili stres čiji je uzrok najčešće posao, oni su još pre desetak godina počeli da osnivaju klubove za (zajedničko) plakanje. Čini se da posao ljudima sve više i više predstavlja izvor straha, tuge i osećanja beznađa. Tako su klubovi za plakanje ubrzo postali popularni. Moda je lako premostila mora i kontinente i stigla do Evrope. Klubovi za plakanje (Crying Clubs)  mesta su gde čovek odlazi s namerom da zajedno plače sa osobama koje uopšte ne poznaje.  Jasno, u klubu će oduška naći onaj koji misli da nije u stanju da pusti suzu, premda to želi. Jer, klub je mesto gde će svakako biti neko ko će mu pomoći da se isplače.

U Velikoj Britaniji, klubovi za plakanje postali su toliko popularni da su tamošnji listovi pisali  o svojevrsnom „bumu plakanja“! Zar je bolje da plaču nego da pevaju? Udare brigu na veselje? – kako uostalom kaže narodna izreka. Ne, plakanje je probilo okove predrasuda . Ukoliko bi  statističari danas ponovo utvrđivali postotak plačnih žena i muškaraca, možda bi došli do iznenađujućih pokazatelja. Do pre izvesnog vremena to je smatrano neprihvatljivom pojavom u javnosti. Mnogi bi se smejali ili vrteli glavom. Kada je zaplakao fudbaler Pol Gaskonj, a još više teniser Rodžer Federer, nastalo je čuđenje. Ukoliko bi danas zaplakali pred milionima televizijskih gledalaca, većina bi rekla da su hrabri i … slatki. Stvari su se izgleda promenile. Ili je život na planeti svima postao toliko stresan da se mora pustiti bar koja suza.

Japanci su inače poznati kao stidljivi i suzdržani, međutim, vrag je izgleda odneo šalu. Najveći broj članova klubova za plakanje jesu upravo radni ljudi. Dakle, ne plaču zbog ljubavnih jada, već uglavnom zbog preopterećenosti poslom. To je koristan podatak koji govori mnogo o današnjem načinu života. Što se Velike Britanije tiče, najviše klubova bilo je u metropoli – Londonu. U Škotskoj – manje.  Škotlanđanima oči ostaju suve čak i onda kada izgubi njihov omiljeni fudbalski tim. (Što bi rekao Duško Radović: ,,Žena plaču, muškarci se truju neisplakanim suzama.“)

Da li će uskoro i u Srbiji biti otvoren neki klub za plakanje? Toliko se priča o mogućnostima za privatni biznis. Možda je klub za plakanje upravo ono što bi se ispostavilo kao unosni posao. Može se pretpostaviti da bi promet (razume se, ukoloiko ulazak u klub ne bi mnogo košta) bio sasvim solidan. Plakanje nam je na umu, zapravo, oči su nam već pune suza koje uporno gutamo, a niko da se usudi da otvori taj klub gde bi se ljudi slivali sa – suzama!

Vetar i zastave Vetar i zastave: Odavde vidim… Natalija Gončarova - Biciklisti Utorkom na dva točka: Stojani Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Gde idemo dalje Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Kako komentarišete smrt?