„Čudo u Šarganu“
KULTURA · pozorište

„Čudo u Šarganu“ je jedno od najvećih dela savremene srpske dramske književnosti. Vivisekcija, može se slobodno reći iako zvuči preterano, vekovnih tranzicija srpskog naroda briljantno simbolički i dramaturški situiranih u sudbinu glumačke trupe zarobljene u provincijskoj kafani, funkcionisala je besprekorno na svakoj pozorišnoj sceni na kojoj je bila postavljena.

Što zbog poetičnosti i, paradoksalne, gotovo pleonastične, metafizičke jednostavnosti u razumevanju Simovićevog teksta, što zbog karaktera koji inspirišu svakog glumca, kao i podsetnika, u vidu vanvremenske aktuelnosti komada, na činjenicu da protok vremena u Srbiji ništa ne menja.

Sa svim ovim u vezi, Narodno pozorište, nacionalni teatar, novom postavkom Čuda u Šarganu napravilo je očekivani i dobar potez. Ovakvo delo mogu raditi samo najbolji, te je i izbor Egona Savina, kao jednog od najboljih srpskih pozorišnih reditelja, logičan, a scena nacionalnog teatra izazov za najbolje glumce.

Uspeh je bio očekivan i dogodio se: vreme dešavanja je premešteno iz Drugog svetskog rata na početak devedesetih godina prošlog veka, što je simbolički i dramaturški pogodak jer to vreme ne samo da bolje komunicira s publikom koja ga se i dalje seća, već disolucija Jugoslavije zaokružuje sve simbole poetike raspada i kala iz koga nema izlaza; rediteljski postupak ima jasan, gotovo bipolarni balans između sterilnog, beskrupuloznog mizanscena protagonista koji otkriva njihov moralni jad i poetske uzvišenosti i pātosa izgovorenih reči i funkcioniše besprekorno; scenografija, upotpunjena poetskim video-snimcima, vodi u različitim površinskim formama, i klavirskom partiturom pojačanom efektima neprekidne kiše i grmljavine ističe simboliku neprolaznosti lošeg vremena; dok je glumačka igra, definisana jasnim karakterima, ujednačena i, zajedno s drugim pozorišnim elementima, i realistična i živa i poetska, ali podređena simbolici truleži i kala provincijskog mentaliteta koji je jukstapozicioniran u sterilnoj vizuelnoj postavci. Zanatski gledano, ne postoji nijedan veći problem u predstavi niti joj se može naći mana. Ali, onda se postavlja logično pitanje: zašto nije dobila najveću ocenu?

Ma koliko bizarno zvučalo, najveći (i jedini) problem Čuda u Šarganu je besprekorna izvedba. Naime, ova postavka se po svom kvalitetu nimalo ne izdvaja ni od jedne druge postavke Simovićevih dela. Ovaj stav je, dakako, subjektivan, jer se teško mogu naći objektivne mane, ali od dela ovakve dramske potentnosti, značaja, uvek se može napraviti nešto što će pomeriti granice teatarskog poimanja i ostati upamćeno duže od jedne sezone.

Kao što Šekspirova dela koja su dekonstruisana ili izmeštena, kao Čehovljevi komadi čiji je žanrovski ili dramaturški okvir prekodiran (a primer za to je ingeniozna postavka Tri sestre Tomija Janežiča u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu iz 2012. godine) ulaze u istoriju jednog nacionalnog teatra svojom hrabrošću i sposobnošću da se izdignu, još bizarnije zvuči – iz svog savršenstva, tako je i Čudo u Šarganu, ma koliko bilo besprekorno postavljeno, moglo biti vanvremenski dokaz ne samo večnosti Simovićevog pisanja već i sposobnosti nacionalnog teatra da se izdigne iznad sopstvenog repertoara i postavi, ma kakva recepcija bila, klasičan, fenomenalan, dramski tekst na drugačiji način.

Jasno je da je ovo subjektivan utisak kome nije mesto u pozorišnoj kritici i koji se retko može pročitati na ovim stranicama, ali kao što je Oskar Vajld rekao: „Kritičar mora oblikovati publiku, a umetnik kritičara“, tako piscac ovih redova oseća žal što umesto dobre, tačne i besprekorno postavljene predstave nije video nešto što bi bilo manje utegnuto, ali nezaboravno. Ipak, na kraju, ova kritika ostaje subjektivno lamentiranje, a predstava živa izvedba čiju svrsishodnost određuje publika. I daje dijalektički neoboriv sud.

Belgrade English Language Theatre Belgrade English Language Theatre: Zabavno istraživanje pozorišta Volvo kamioni Pozorišna kritika: Volvo kamioni Loša kopija života “Loša kopija života” u Kulturnom centru Novi Sad „Kratka priča o Antihristu“ Pozorišna kritika: „Kratka priča o Antihristu“ · ·