Mali mi je ovaj grob
KULTURA · pozorište

Stogodišnjica Prvog svetskog rata (koji je svoj današnji naziv dobio nakon Drugog koji je bio veći od Velikog, kako je prvobitno nazvan) u evropskoj političkoj, a s njom i kulturnoj javnosti, donela je problematizaciju odgovornosti i motivacije za početak jednog od najkrvavijih događaja u istoriji XX veka, rata koji je prvi put doveo do masovnih civilnih žrtava i promene paradigme samog načina ratovanja.

Pozicija Mlade Bosne, potreba da se ova revolucionarna organizacija kriminalizuje po uzusima današnjeg društva gde se, po potrebi, revolucije mogu proglasiti aktima terorizma i obratno, kao i atentatora, studenta Gavrila Principa, transponuje se i analizira onako kako kome odgovara i trebuje. S tim u vezi i pre same bečke premijere novog teksta Biljane Srbljanović Mali mi je ovaj grob, koji, po izričitom insistiranju autorke, kao i u slučaju regionalne produkcije SFRJ autorskog tima, nema nikakve veze s istorijskim činjenicama, došlo do različitog (čitaj: pogrešnog) tumačenje teme, ideje i dramskog prosedea predstave u domaćoj kulturnoj javnosti. Predstava pak uspeva nešto potpuno drugačije: na fonu idejnog je hrabra, interesantna i nudi novo tumačenje „mladobosanskih‟ ideala kao projugoslovenske ideologije.

Nažalost, na svim drugim, daleko važnijim dramskim i pozorišnim planovima, Mali mi je ovaj grob ne uspeva da bude ništa više no prilično nejasna i na trenutke veoma površna kombinacija različitih dramskih žanrova, rediteljskih postupaka i glumačke igre koja je, uz pomenuti idejni prosede, dva do tri puta bolja od sadržaja. Nadahnuto i jasno „mladobosanci‟ Gavrilo Princip, Dejan Ilić, Nedeljko Čabrinović u interpretaciji Milana Marića, Ermina Brava i Marka Janketića realistično prikazuju revolucionare s jasnim ciljem, ali i dilemama, premišljanjima i dečjim strahom dok se čas atentata približava.

Sve ostalo što bi glumačka igra trebalo da podcrta, ostaje nejasno: mešaju se prošlost i sadašnjost, brehtijansko epsko pozorište i songovi s psihološkim realizmom, citati iz politizovane austrougarske i srpske ratne štampe s citatima govora Zorana Đinđića, otvorenog pisma Milorada Ulemeka Legije i filmskim monolozima mafijaša Martina Skorzisisa, istorijske činjenice i kvaziideološka naklapanja i analize, a sve ovo je smešteno u rediteljski postupak koji nikako da se odluči šta bi želeo da postigne: parolnu brehtijansku interpretaciju u duhu savremenog tumačenja ili ideološki i stilski ispravnu dramsku radnju.

Na kraju ostaje nejasno da li je Gavrilo Princip žrtva kao Zoran Đinđić ili oruđe kao pripadnik Jedinice za specijalne operacije, da li je Apis Legija, Ratko Mladić ili, šokantno, baš Zoran Đinđić, i uopšte, da li su Mladobosanci srpski nacionalisti, jugoslovenski unitaristi i borci za slobodu ili sve po malo?

Iako nije zasnovana na istorijskim činjenicama i ima autorski stav, baviti se Prvim svetskim ratom, Gavrilom Principom i sarajevskim atentatom na pežorativnom i površnom nivou upravo daje za pravo nacionalnim pravobraniteljima da svoje ideološke kulturne fantazmagorije proglase legitimnim. Ili, u najmanju ruku, jednakim, pogotovo kad se uzme u obzir veličina produkcije, broj uglednih pozorišnih profesionalaca koji su radili na njoj, kao i teatarskih kuća koje su stale iza produkcije skromnog učinka. Velika šteta.

Viktor Viktorija Duh Brodveja na Balkanu Halflajf „Halflajf“ u nastavku Pozorišta ponedeljkom Mizeri „Mizeri“ Stivena Kinga u Ateljeu 212 Kokice (ne) goje Predstava „Kokice ne goje“ u Domu omladine ·