San letnje noći
KULTURA · pozorište

Dečje pozoršite „Boško Buha‟ ima tradiciju obrade klasične dramske literature onako kako bi prosečni srpski tinejdž gledalac razumeo. Tako je već nekoliko adaptacija različitih Šekspirovih dela, naročito komedija, postavljeno na sceni trenutno, na žalost, izgnaničkog pozorišta čija se sala renovira.

Pisac ovog teksta je pre nekoliko godina prilično grubo ocenio adaptaciju jedne od sjajnih Šekspirovih komedija Ukroćena goropad u režiji Milana Karadžića. Najveći problem te komedije, za autora, je bilo, iz te perspektive, nedopustivo klasičan pristup Šekspiru sa direktnim aluzijama glavnih glumaca na televizijske uloge koje su u to vreme igrali (posebno Andrije Miloševića koji je u predstavi, manje-više, igrao Banju iz TV serije M(j)ešoviti brak istog reditelja) kao i na komediografski pristup koji je bio banalno čitanje teksta.

Pogledavši San letnje noći, u režiji Đurđe Tešić autor ovog teksta se može samo iskreno i duboko izviniti i ekipi te postavke predstave i reditelju pošto ova verzija zasigurno najbolje komedije Vilijama Šekspira, a i komedije uopšte, kao i njeno čitanje teško da mogu dosegnuti do Ukroćene goropadi, i niza klasičnih postavki koje je ovo pozorište imalo prethodnih godina.

U čemu je reč? Rediteljski postupak primenjen u ovoj predstavi predstavlja osavremenjivanje bez i jednog logičnog i konsekventnog razloga, sa pukim scenografskim, kostimografskim i mizanscenskim zahvatima, bez ikakve značenjske veze i svođenjem „savremene‟ verzije na nošenje crvenih „starki‟, hipsterskih naočara ili đuskanje uz moderne hitove. S druge strane, tekst komada skoro i da nije dramaturški obrađivan sem leksičkih skraćenja što dovodi do prilične konfuzije koja nastaje od početka drugog čina predstave.

U prvom koji je još i konvencionalno (realistički i u okviru epohe) režiran, humoristički elementi i funkcionišu na bazičnoj zanimljivosti teksta koji se ostvaruje u svojoj punoći. Drugim činom, okultnim boravkom u začaranoj šumi nadomak Atine, počinje, naizgled, postmoderno oživljavanje šekspirijanske komedije zabune i renesansnog seksualnog nagona koje se, opet, svodi na aktuelne odevne trendove i paralele sa savremenom popularnom kulturom čiji ishod postaje totalno zbunjujući u značenjskom, sadržinskom, pa i logičnom smislu.

Ono što definitivno uspeva da isčupa predstavu su glumačka izdanja i to isključivo epizodnih glumaca: Nebojše Glogovca u ulozi Oberona, kralja Vilenjaka i Dejana Dedića, u ulozi njegovog vernog sluge Roberta (Puka) kao i Stefana Bundala u ulozi jednog od glumaca amatera Toma Stouta i Dejana Lutkića u ulozi dužda atinskog. Ostali glavni protagonisti igraju zbunjeno, verovatno ni sami ne znajući koji glumački postupak da upotrebe da bi, svi zajedno, utonuli u značenjsku histeriju u kojoj ostaju do samog kraja dvoipo časovne predstave.

San letnje noći je sastavni deo svih repertoarskih pozorišta, a pogotovo dečijih. Pogledavši istoriju „Boška Buha” prethodnih godina sa prvom premijerom ove godine, kao i više nego uspešnu i sjajnu Gospođu ministarku na kojoj je primenjen donekle sličan, ali veoma jasno i uspešno definisan rediteljski postupak, može se samo osetiti žal za onim klasičnim Šekspirom iz „Buhe‟ koji je, iz te perspektive, bio podosta problematičan. Ali je, prosto, bio smešniji. Automatski i mnogo bolji.

Dogvil poster 4_ „Dogvil“ na turneji O slobodi i lepoti Beogradska premijera predstave “Niko” OŽALOŠĆENA PORODICA „Ožalošćena porodica“ u Ateljeu 212 Grobnica za Borisa Davidoviča Pozorišna kritika: „Grobnica za Borisa Davidoviča“