Alis Manro
KULTURA · knjige

Imajući u vidu nepredvidivost i tajnovitost časnog odbora, kao i očekivane, pa i zdravorazumske kaklulacije, bio bi grub previd ustvrditi da Agora, zrenjaninska izdavačka kuća, ima neverovatnu sreću sa svojim autorima i Nobelovom nagradom za književnost. Nije sreća, nego posledica mudrog i znalačkog odabira, naravno; evo, nakon Doris Lesing, još jedna od Agorinih favoritkinja je ovenčana ovim najprestižnijim književnim odličjem za sveukupni rad.

Zbirka priča Goli život (izvorno, Dear Life, na srpski preveo Predrag Šaponja) nimalo neće iznenaditi pomnije i pažljivije poznavaoce opusa Alis Manro. Kao i u nekoliko novijih naslova i u ovoj najnovijoj prozi Alis Manro jedan od ključnih motiva je (nimalo iznenađujuće) starost, tj. radost zrelosti, ali i tužni darovi koje sa sobom nose dani kada se nužno svode račune, broje gubici, žrtve  i kad se kontemplira nad svim ishitrenim odlukama, nepromišljenim procenama i preuranjeim skretanjima i odustajinjima. I ovoga puta prikaz starost je u prozi Alis Manro lišen kitnjastog sentamentalizma; sa druge strane, nanovo je tu rafinirana i iskrena melanholija kao jedini ispravni vizir kroz koji treba gledati pri pokušaju da se pojmi ono propušteno i zalud proživljeno. Zapravo, tog osećaja duboke iskrene sete nad zalud proživljenim u Golom životu je još i ponajmanje, jer doživljaj sveta (naravno, na ovom konkretnom literarnom uzorku mereno) Alis Manro satkan je od sudara narečene melanholije i rešenosti da se gura napred i uživa u darovima života, pa ma koliko oni neznatni i nepouzdani bili.

Drugi značajan motiv koji objedinjuje u ovoj zbirci prikupljene priče je pokret, tačnije, pokušaj pokreta. Naime, gotovo svi junaci pripovedaka u Golom životu kreću se (bilo da je u pitanju putovanje u drugi kraj Kanade, put vozom, preseljenje, promena faktičke adese prebivališta…), ali uprkos tome svi oni neizostavno ostaju zakopani u poznato i neizbežno, na šta autorka ovde promišljeno, suptilno i postupno ukazuje. Osim toga, čini se da su upravo ta postupnost, ta onovremenska staloženost u pripovedanju, ta nimalo prikrevena briga i za izmaštane aktere priče i za čitaoce pred čijim će se očima ta priča odvijati i jesu krunske odlike osobenosti stila i pristupa Alis Manro, a što je izdvaja iz mora onih koji sličnom cilju teže, a do njega stižu uz primetno više usiljenosti i nesigurnosti, pa i drugih poraznijih posledica po književnost koja tokom tog procesa nastaje.

Najbravurozniji trenuci ove inače izvanredne i, u najvećoj mogućoj meri, ujednačene zbirke su svakako priče Voz, Doli i Kori, u kojima Alis Manro na nevelikom prostoru i uz dosta gracioznosti uspeva da isprede silovito emotivne povesti, koje u sebi sažimaju celovitost čitave jedne i emocijama i iskustvom i mudrošću bogate ehzistencije. Sve to je, srećom po sve stare ljubitelje  i one koji će tek postati poštovaoci književnosti Alis Manro, umeo da uvidi i proceni Nobelov komitet, skrenuvši pažnju na još jedno izvanredno pero koje tako istrajno i obilato opravdava atribut u nazivu kategorije ‘lepa književnost’.

Admont Abbey biblioteka, Austrija 10 neverovatnih biblioteka širom sveta Okean na kraju puteljka Prikaz knjige: Nil Gejman – Okean na kraju puteljka Gete institut Književni kafe posvećen književnosti za decu Les Deux Magots 10 barova koje bi ljubitelji knjiga trebalo da posete ·