IMG_20190409_123001087~2
KULTURA · knjige

Pre desetak dana je u Beogradu održana promocija zbirke priča „BalkaNoir“ (za sada dostupna samo na grčkom jeziku) u kojoj se nalazi dvadeset i jedna priča isto toliko pisaca iz sedam evropskih zemalja (a sa, kako naslov ukazuje, akcentom na Balkan). Tokom te prijatne večeri (na kojoj sam, kao autor jedne od uvrštenih priča, učestvovao i ja) konstantovano je da kriminalistički romani regionalnih pisaca poseduju potencijal, ali da je za scenu veoma bitno da se pojavi još autora sa kvalitetnim delima ovog žanra. Te iste večeri dobio sam preporuku da pročitam novi domaći kriminalistički roman, prvenac Miodraga Majića, i to od osobe koja veoma pažljivo i pasionirano prati domaću krimi ponudu. Zaintrigiran, potražio sam ovo sveže Vulkanovo izdanje i moram priznati da se nisam pokajao i razočarao. Miodrag Majić je u „Deci zla“ definitivno pokazao da zna koji su sastojci potrebni za roman kriminalističkog žanra, istovremeno se postaravši da svoju priču oboji lokalnim bojama i učini je autentično srpskom.

Piše: Đorđe Bajić

Naravno, kao Oslo Jua Nesbea ili Los Anđeles Rejmonda Čendlera, Majićev Beograd nije dat u posve realističnom ključu. Radi što efektnijeg zapleta naglašeno je i potencirano ono što i treba da bude naglašeno i potencirano u jednoj krimi-misteriji. Naime Beograd iz Dece zla je grad greha, ogrezao u kriminal i korupciju. Roman Deca zla jeste fikcija (i dobro je da je tako, pošto su romani ovog žanra obično najbolji kada pisac može da pusti mašti na volju i „demonskom psu“ u sebi dozvoli da zalaje što je glasnije moguće), mada se na njegovim stranicama, što je podjednako važno, obrisi naše stvarnosti s lakoćom mogu prepoznati. Majić je, uostalom, sudija Apelacionog suda u Beogradu i doktor krivičnog prava specijalizovan za međunarodno-krivičnopravnu oblast, čovek iz vlastitog iskustva zna kakva je situacija u sudstvu i državi. On već desetak godina na svom blogu redovno objavljuje tekstove o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu, pa se dosta toga prelilo i u njegov prvenac. Gradska vlast i pravosuđe su posebno na udaru, kao i sprega političkog vrha i crkve, sve to upotpunjeno ratnim zločinima i trafikingom.

Pisac kriminalističkog romana/priče mora da se pobrine za dva ključna sastojka kako bi poentirao. Kao prvo i osnovno, priča mora biti konstruisana tako da „uvuče čitaoca“, ponudi obilje uzbuđenja i preokreta. Stil tu nije uvek presudan, mada se i osnovni kriterijumi i po tom pitanju moraju zadovoljiti. Majić ume da postavi, razvije i zaokruži priču. Realnost je u Deci zla početna inspiracija za veoma maštovitu i uzbudljivu kriminalističku pripovest o nastojanjima jednog beogradskog advokata da spere ljagu sa svoga imena i pronađe ubicu koji u odsečenim šakama svojih žrtava ostavlja misteriozne zlatne novčiće. Majiću je ovo prvi roman, pa mu nedostaje još pripovedačkog iskustva, ali u zanatskom smislu Deca zla su sasvim zadovoljavajuća – Majić savim dobro piše, i uz malo prakse i dobrog uređivačkog vođstva sasvim lako može da dosegne standard koji krasi najpopularnija dela ovog žanra u svetskim okvirima. U okvirima domaće ponude, Majić već sa prvim romanom pripada „gornjem domu“ srpske krimi ponude. Njegov prvi adut je centralna misterija koja seže u prošlost, u vreme rata u Bosni i Hercegovini. Ako se tome doda živopisni uvid u rad srpskog pravosuđa i advokata (kako onih poštenih, tako i korumpiranih) te natprirodne elemente koje roman sadrži (neuobičajeni za ovu vrstu štiva, pa je dobro što se sa njima nije preteralo), Deca zla isporučuju narativ u kome napetosti ne manjka.

Drugi bitni sastojak kriminalističkog romana je ubedljiv protagonista. Majićev advokat Nikola Bobić je čudna zverka. Moralni kompas mu je uglavnom na mestu, ali ga muče razni problemi – uglavnom u vezi sa samoubistvom oca koje se dogodilo kada je Bobić bio dečak. Uz to, Bobić poseduje sposobnost da vidi ono što je većini drugih van čulnog domašaja, između ostalog i aure ljudi koji ga okružuju (na ovu kartu Majić ne igra često, verovatno svestan da bi paranormalne moći glavnog protagoniste pomerile roman van okvira kriminalističkog žanra). Roman je tako koncipiran da savim lako može postati deo budućeg serijala. Uz to, Deca zla donosi jasnu kritiku vlasti – kako one ranije, miloševićevske, tako i ove trenutne, vučićevske. Ovo Majićevom prvencu daje dozu kontroverze koja, rekao bih, samo može da koristi i da privuče čitaoce koji možda ne bi ni znali za ovaj roman da nije pokrenuta priča o njegovom političkom podtekstu. Na Vulkanovom sajtu stoji podatak da je prvi tiraž od 2000 primeraka već rasprodat, što sasvim jasno ukazuje da interesovanje za ovu knjigu postoji. Sada kada sam je pročitao, jasno mi je i zbog čega.

GeorgeRRMartin1 „Vatra i krv“ Džordža R. R. Martina u prodaji od 1. aprila Sazvezdje Violina vizual „Plavi čuperak“ Vesni Aleksić za knjigu „Sazvežđe violina“ u izdanju Kreativnog centra page-cove-francuska-knjizara Evo kako se zabavljaju zaposleni u jednoj francuskoj knjižari deca zla naslovna Nepredvidivost života u romanu „Deca zla“ autora Miodraga Majića · · · · ·