Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad se sasvim izgubim, u poslednje vreme sve češće mi se to dešava. Protok misli se zaustavi, kao kada se zaledi ekran na telefonu. Upravo taj milisekund u kome se sve zaledi i najednom nastane totalna praznina i ništavilo, za mene je to mini smak sveta, iako se pravim kao da je sve u najboljem redu. A onda kada neuroni napokon ponovo prorade i pristanu da provode senzacije koje primam iz spoljnog sveta, počnem da se pitam koliko đubreta pohranim svakog dana na sopstveni hard disk, iz čiste navike da po svaku cenu moramo da budem u toku svih dešavanja?

Dok stojim u gomili ljudi, pre samo nekoliko noći, u gužvi koja podseća na najgori špic u busu, gde vam se fizionomije lepe po grudima ostavljajući tragove znoja po reverima, e entuzijazmom podižem ruke u nadi da će neko od konobara primetiti količinu mog očaja i udeliti mi ogromnu čašu pića. Međutim, previše je ljudi koji očigledno žele istu stvar. Razumem da žele što pre počnu da piju i zaborave da su umesto u noćni život, zapravo izašli u gradski prevoz. I zbilja, sve deluje krajnje nadrealno, kao da Srbijom ne vlada nikakva bela kuga, nego da se iz nedelje u nedelju samo povećava broj sposobnih ljudi za odlazak u klabing. Mnoštvo lica vam se smenjuje u kadru brzinom svetlosti, kao na kastingu za popularnu reklamu, ne znate gde pre da gledate, jer čini se da su to sve neki poznati ljudi, već ste ih  sve negde videli, ovde ili onde, u gradu ili na Instagramu.

Imam blagi utisak da svako od nas zapravo misli isto, tragajući neprekidno za osobom koju niko u prostoriji nikada nije video do sada. Međutim, kao da je sve već poznato sa unapred isplaniranim mizanscenom i redosledom događanja. Tačno se zna kako će da se završi i ovo veče, ko će kada da ode, a ko kada da dođe, a ko ide dalje. Nema nepredviđenih okolonosti. Jedino što je i dalje neizvesno je samo vremenska prognoza. To je danas postao najveći rizik, s obzirom na činjenicu da se oblačenje za grad pretvorilo u igranje sa sudbinom.

Gde god da se okrenem, mogu da sklopim neku priču, da povežem biografiju sa licem ili da prizovem sećanje gde sam koga ili sreo. Dok mi alkohol vršlja po krvotoku, a telo počinje lagano da opušta stege, u glavi mi se mešaju raznorazni podaci, legende ispod slika, linkovi, ko šta sluša, ko je šta je lajkovao ili komentarisao pre samo dva dana ili čak tri minuta. Upravo taj vrtlog, pijavica informacija, koja poput tornada prolazi kroz svačiji mozak, razara svaku moguću spontanost i faktor bilo kakvog iznenađenja. Čak i ukoliko se desi da nešto niste dobro ukačili ili ste jednostavno slučajno prečuli, već se neko naći tu pored, da vas obavesti, da ne budete neobavešteni i van tokova.

Čudno je što nam život u ovom gradu svima daje privid da mislimo da toliko toga znamo o ljudima, a da zapravo nikada u životu nismo s njima progovorili ni reč. Zanimljivo je koliko se rađa pogrešnih stavova, laži, sudova, mišljenja i pretpostavki izrečeno tek tako,  koje sasvim slobodno kruže po vazduhu, a da ih je retko ko dovodi u pitanje. Sasvim je logično da tuđi utisci postaju naši i obrnuto, samo je pitanje koliko je ko ubedljiv i autoritativan. U takvim okolnostima zaista je moguće reći šta god poželite o bilo kome, samo ukoliko imate smrtno ozbiljni izraz lica i ne zamuckujete dok govorite. A onda, ukoliko vam sve to pođe za rukom, onako iz čiste dosade, sa lakoćom možete gledate u nalet tog perja laži koje leti svuda unaokolo i seje iskrivljene slike realnosti, zauvek navodeći ljude na sasvim pogrešne znakove pored puta.

Pokušavam da udahnem malo vazduha i napravim predah od suludog vrtloga misli koje mi drobe mozak sve vreme. Baš sada, u ovom momentu, kada više ne znam ni šta da mislim, želim da se zauvek zamrznem, sa otvorenim očima i pogledom iz koga se nikada više neće videti šta mi je na pameti. Možda bi to bio jedini način da prestanem da buljim i tražim oči koje zaista govore, a ne samo trepću u magli.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Diskoteka 54 Mont Everest Ivan Tokin: Mont u džepu Everest Vetar i zastave - nepojmljivo Vetar i zastave: Nepojmljivo Trka (photo: Wouter Hagens) Utorkom na dva točka: Keirin