Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Znate ono neko suludo pravilo da postoje gradovi koje morate da vidite pre nego što umrete. Možete da idete i tamo i ovamo, ali ako niste bili u tim nekim gradovima kao da se niste ni rodili. Jedan od tih gradova sa te famozne mast si liste je i Istanbul. Međutim, u životu, kao što znate, mora samo da se umre. Sve ostalo nekako možete i da propuste. Pa čak i da vam se dogodi da ne otputujete negde gde su vam svi rekli da će da vam bude do jaja.

Doduše, od malena imam taj neki problem da moram sve da vidim, po svaku cenu, jer me jako interesuje. I ono što treba i ono što ne treba. Ne bih mogao drugačije da opravdam svoj odlazak u Istanbul, osim tog argumenta ajdeitodavidim. Sto posto su i vama pričali kako je to divan grad, neponovljiv, drugačiji, kako to mora da se oseti i doživi i kako su svi odlepili na tu autentičnost i bla bla bla. Dakle, gotovo da ne znam čoveka koji se vratio iz tog grada i rekao: e baš je bez veze. Ne želim sad da kontriram, kao što inače imam običaj, ali sad da me pitate gde sam bio, šta sam radio tamo, nemam blage veze. Zapravo mogao sam da budem u bilo kom drugom gradu, bilo bi mi isto. Mislim, išao sam da vidim tu Aja Sofiju, video sam Bosfor, muvao sam se oko Galata kule, mimoilazio sam se sa rekom ljudi na Taksimu, jeo onu ribu, tek upecanu za pet lira, paranoisao se po Spajs marketu, šurio se onim čajem pored mora, cenkao se na Grand pazaru. I sve je to lepo, ne mogu da kažem, imate neki osećaj zaista koji ne možete da doživite u ostatku Evrope.

Ali, to nekako nema veze sa mnom. Zapravo, ne znači mi ama baš ništa. Ništa me to ne radi. Pravo da vam kažem nisam mogao da poverujem da sam baš do te mere površan, pa da se jedino dobro osećam u fansi tržnom centru, pod klimom i tovarom poznatih brendova. Ali, valjda je i to Turska, kao neka zemlja rizort u kojoj treba da se troše pare i da se kupuju tovari garderobe. Lep je doduše i restoran Muzeja savremene umetnosti. Tačnije, pogled iz njega, ako niste spremni baš da izdvojite dosta para za jednu čašu običnog, belog vina.

No, dobro, sve u životu je lekcija. Gledajmo to sa te strane. Iz svega čovek može po nešto da nauči. Nije baš toliko strašno provesti nedelju dana u gradu u kome idete kao muva bez glave i tražite bar neki detalj, deo zgrade, svetleću reklamu, klupu u parku, čoveka, par očiju, bilo šta, sa čim biste mogli da se povežete, pa to ne nađete. Ili meni to u Istanbulu nije pošlo za rukom. Još me je i grizla savest zbog ovakvih misli, koje sasvim sigurno mogu da zazvuče kao neka latentna ksenofobija ili ko zna šta. Međutim, aj dislajk. Ne dopada mi se prosto i gotovo. Neću da analiziram zašto.

Mislim, gradovi su baš kao i ljudi, neki vam prijaju, a neki ne. I ponekad ne možete da objasnite zašto sa nekim možete, a sa nekim ne možete da ostvarite komunikaciju. Jednostavno je, hemija se desi ili ne. Okej, jeste, ponekad je važan i momenat, period života u kojem ste odlučili da posetite neko mesto, međutim ljubav između Istanbula i mene se nije desila. Iako sam se stvarno trudio. Hteo sam da pobedim svaku svoju predrasudu koju verovatno svi imamo o zemljama u kojima nismo bili. Mogu samo da vam kažem da apsolutno nije onako kako zamišljate.

Sada kada zažmurim i pokušam da se setim nečeg lepog pomišljam kako su to sasvim sigurno mačke koje se slobodno šetaju celim gradom, suvereno vladaju strmim ulicama, hoće da se maze i ne boje se ljudi. Utoliko gore, s obzirom da sam stekao utisak da su jedini i iskreni individualci u tom gradu zapravo te male životinje koje predu. Uvek poželim da su to ipak ljudi.

Leto Ivan Tokin: Leto Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Ne biste me više zadržavali Novembar Populizam: Najbolje devedesete / Novembar „Deguelo“ talasi Sandra Todorović: Kamen gori, val se pjeni