Čudo neviđeno - Jordan
U VAZDUHU · kolumna

Poznato je da se čuda retko dešavaju i to onda kada se najmanje nadamo. Naviknuti na sasvim očekivani ishod svakog dana, lutamo ulicama u nadi da će ipak nešto nepredviđeno da se desi. Makar da nas udari tramvaj ili da nam tigar, umesto crne mačke, pređe put. Šta nam drugo preostaje nego da živimo tako, uronjeni u kolotečinu malograđanštine, anestezirani u nemogućnosti da jednom zauvek presečemo lanac zadovoljavanja tuđih kriterijuma i uspostavljenih pseudo standarda.

Danas je teže nego ikada zaista biti svoj i slobodan, uprkos činjenici da nas sa svih strana bombarduju mantrama da svaki čovek mora da pronađe svoje autentično „ja“, inače džaba mu život koji živi. Sve je to lako reći, a još teže primeniti, u sistemu gde vas iza svakog ćoška vreba neki čopor spreman za podsmeh i upiranje prstom u vas. Ljudi kao da jedva čekaju da neko iz njihove blizine smogne hrabrosti i obelodani ono što mu je na duši, pa da umru od smeha. A onda kada i oni to sami dožive, zaborave da su se sličnim stvarima grohotom smejali. Zato su iskreni entuzijazam i njegovi sledbenici postao ugrožena vrsta u Srbiji, s obzirom da niko ne veruje da se ovde bilo šta radi iz dobre volje, već samo iz neke koristi. A sve što nema interes, of kors i ne treba da se podrži.

Kada sam samo pre dva vikenda sedeo u jednoj od sala Ustanove kulture „Parobrod“, gledajući predstavu višegodišnje škole glume za odrasle, koju predvodi Draginja Mileusnić, pomislio sam da je magija u pozorištu ipak moguća. Bez scene, skupe scenografije i reflektora, polaznici raznih generacija i slojeva, izgovaraju delove teksta Ženski razgovori Duška Radovića, ostavljajući u zraku važna pitanja koja se tiču svakog čoveka u gledalištu. Okej, čini se da je sve to najlakše pripisati autoru teksta, genijalcu koji je na svakom koraku zalazio u misli mentaliteta i bacao ih na papir, ali ta zavodljiva i nespretna igra prepuna strasti za glumom transformisala je rečenice u neobično prijatan prizor.

Iscrpljen i tužan od rastanka sa roditeljima koje sam samo pre nekoliko sati ispratio na voz, posmatrao sam te ljude koji tako jednostavno demonstriraju svoju strast za životom. Ne stide se ni jednog trenutka da pokažu celu svoju unutrašnost, da nam daju sve što imaju iz sebe, i loše i dobro, u nadi da ćemo da ih prihvatimo, baš takve kakvi jesu – nesavršeni i autentično iskreni. Na samom početku bojažljivi, kao hod po jajima, da bi kako je vreme odmicalo bivali su sve bolji trudeći se da se zaista zaborave, da se zaigraju sami sa sobom poput dece, zamišljajući da ih mi s druge strane više uopšte ne gledamo. I tako sve do kraja, taman kada smo mislili da ima još, njih sedamnaestoro je uspelo da pređe famoznu rampu, koja je kao pojava gotovo sasvim isčezla iz profesionalnog beogradskog pozorišta.

Dok aplauz traje, razmišljam samo o tome koliko se pravo pozorište zapustilo, poput neke osobe u ozbiljnoj depresiji, koja više nema sluha ni za koga. Do koje mere se pravi da je živo, a zapravo se nikog više ni ne tiče. A onda, gledajući ove entuzijastične ljude koji se iz najobičnijeg hobija bave sopstvenim emocijama i procesima, deluju na gledalište mnogo više trapeutski i humano, više od bilog kakvog festivala ili važne premijere.

Ovakvi ekcesi pravi su dokaz da je očajavanje rezervisano samo za glupave ljude. Nije sve tako trulo, kao što mi se često čini, ipak postoje osobe koje žive u ovom gradu i nečujno rade da ovo mesto gde trošimo život možemo podneti bez trunke gađenja, jer na svu sreću iskrenost pogađa i najokrutnije među nama.

Ćalac kolumna Žena na ivici nervnog sloma: Ćalac Sreda i prošla subota Ivan Tokin: Sreda i prošla subota Tajna - srećna domaćica Srećna domaćica: Tajna Draga Nadice - Bucko Draga Nadice: Bucko · ·