Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad mislim da mi nema spasa. Odjednom, tako, iz čista mira, bez posebnog razloga, zamišljam da sam potpuno malaksao, da mi se vrti u glavi, postaje mi muka, bol mi se širi svuda po telu, srce lupa sve jače i cap, gotovo. Po mene dolaze kola hitne pomoći, jure po gradu sa mojim telom unutra, reanimiraju me, ali ništa.

Međutim, čim osetim miris asepsola, čim čujem zvuk klompi i zveket steteskopa, vraćam se u normalu i bude mi lakše. Srce počne da mi kuca poput bebe koja spava, oblije me talas sreće kao kada oslobode putnike otetog aviona. To je zato što bolnicu tretiram kao svoju drugu kuću, a lekare kao širu porodicu. Volim da se pregledam više nego leba da jedem, što bi se lekarskim rečnikom reklo: ja sam profi pacijent. Spisak bolesti koje sam do sada preležao, a da od njih nisam nikada bolovao je dosta dug. S toga, obišao sam dosta klinika, državnih i privatnih, znam mnoga imena, stručna i nestručna, razumem se u medicinske termine i izraze, umem da protumačim nalaz iz bilo koje oblasti, osim ginekologije, upućen sam, dobro znam u kojim laboratorijama daju najtačnije rezultate, a ono što me možda najviše privlači u celoj ovoj priči su lekari sa čudnim prezimenima.

Pre neki dan sam ponovo išao kod lekara, to je za mene uobičajena radnja, da ne kažem svakodnevna, prosto da stanem na put disfunkcionalnim mislima. Rak se kao opcija u mom životu dosta često javlja, pa ne bih da produžavam svoju agoniju razmišljanja o smrti. Znam, tačno znam šta bi sada rekli svi moji prijatelji, tačno znam kako bi zakovrnuli očima da znaju da sam i juče bio kod lekara, ali baš me briga, to je moja stvar. Ništa, ustanem rano, obučem se, začešljam, znam red, ne ide se kod lekara bilo kako. Bolničke čekaonice su pozorište, to je scena na kojoj se odvijaju razne drame. Svaki put, što se više približavam bolnici, tako sve brže gutam pljuvačku, a jeza mi obuzima telo. Postaje mi hladno, znoje mi se dlanovi, svrbi mi skalp. Počinjem da usporavam korak, otimam se kao deca koja znaju da idu da prime injekciju.  Malo mi fali da se okrenem i odustanem, ali znam zašto sam krenuo, moram da završim to po šta sam pošao, da dobijem uverenje da mi nije ništa. Dokaz da ponovo lupam gluposti i da umirim sebe, da prestane rojenje misli u kojima vidim kako po meni pada grumenje zemlje dok ležim u kovčegu duboko u zemlji. Trenutak kada prozivaju moje ime je momenat kada više nema nazad, tada je praktično pola posla završeno. Iako u panici i očajanju, ulazim da saznam šta će biti sa mnom, jer sebi uvek kažem bolje odmah da znam, ako već moram da umrem.

Čim uđem, vidim s kim imam posla – da li je lekar šaljivdžija, pa se sprda sa vašim rezultatima ili je lekar tračara pa priča o bolestima drugih pacijenata, ili je lekar našepureni drkadžija pa vas odmah s vrata počne ubeđivati da ste se žešće istripovali i da je to stres, ili je tip lekara previše u materiji pa vam ništa nije jasno šta vam je, ili je premoren pa ćuti i kuca, ili je potpuno normalan pa vašu dijagnozu može da sagleda malo šire, ne misleći da se ceo svet vrti oko njegove uže specijalnosti. Međutim, možda vam tako ne izgleda, ali koliko god ljudi mrzeli lekare, oni su meni mnogo dragi. U njihovim rukama se osećam sigurno, čak i kada skrenu s puta i pogreše. Pa i oni su ljudi. I oni greše. Mislim kada jednom odete u Klinički centar i sedite malo u čekaonici, ako ste iole normalni bude vam loše od svih tih ljudi i priča. Možete da zamislite kako je tek njima, kada im tako dolaze razni „pacijenti“. Uključujući i mene. Ali, ja se odmah ogradim, pa kažem, znate ja sam hipohondar, vi od nas najbolje živite, pa ih to odobrovolji. A ljudi vide da sam u materiji, pa im to dođe simpatično, da čuju i šta još neko misli o određenoj bolesti. Nikada se ne zna šta od pacijenta možeš da naučiš.

Izašao sam zadovoljan, po ko zna koji put, jer mi je konstatovano ništa. Nema lepšeg osećaja od pomisli da je sa vama sve u najboljem redu i da su organi na svom mestu. Međutim, kada su ovakve stvari u pitanju, ovaj tekst bih završio rečima jednog čuvenog urologa koji mi je jednom prilikom dao jednu od najboljih lekcija, a ona glasi: „Kako stvari ovde stoje, najbolje bi vam bilo da se uopšte ne razboljevate.“ Pa, vi vidite, kako ćete.

Četiri venčanja i sahrana Žena na ivici nervnog sloma: Svadba, svadba! Partibrejkers Populizam: Najbolje devedesete / Partibrejkers „Kiselo i slatko“ Ples sa zvezdama Lara Marinković: Tvoj ples zvuči poznato Pomeranje Srećna domaćica: Pomeranje ·