Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Uvek dolazim na vreme, retko kasnim, gotovo mogu da kažem: to se meni nikada ne dešava. Užasava me činjenica da nekog moram da čekam čak i pola minuta duže, ne iz razloga što me ne poštuje, već zato što ne znam gde ću da radim za to vreme, koje po običaju, u mojoj glavi, traje celu večnost. Ali, ajde, to je moj problem.

Kada sam se doselio u Beograd da živim, shvatio sam da većina ljudi nigde ne stiže tačno u minut, već tako, prosto vole da okasne, jer to smatraju delom svog šarma. Neki od njih su toliko uporni u tome, da se nekada dešava da dođu sat ili dva posle, što mene, iskreno fascinira. Ne znam kako, ali navikao sam se na činjenicu da su takvi, više se uopšte ne nerviram, radim neki svoj posao ili jednostavno odem drugim putem. Od svih silnih opravdanja koja su ljudi spremni da vam kažu samo kako bi se „opravdali“, najdraži su mi oni najgluplji poput „sušio sam kosu“ ili „nisam pomerio sat unapred“.

Prošle nedelje sam bio na festivalu „Slobodna zona“, prvi put u životu i podsetio se koliko samo volim sve te silne ljubitelje drugačije sedme umetnosti koji ne dolaze na vreme i ulaze u bioskopsku salu zadihani, sa kesom žu-žua tražeći slobodno mesto svetlom sa mobilnog telefona. Uvek zamišljam kako takvi još u troli ili taksiju kome nabijaju tempo, računaju na to da u svakom krštenom bioskopu pre projekcije traje maraton reklama i najnovijih trejlera, s toga sigurno stižu na vreme na početak projekcije. Međutim, uz par sponzora, od kojih mi se najviše dojmila reklama za Naxi radio (u kojoj se savremena cica sprema za posao, nervozna je „do bola“, jer nije ni kafu popila, ne zna šta će da obuče, nije sigurna da li joj se zgodni momak iz komšiluka javio, jednom rečju ne zna gde se nalazi, sve dok je ne opusti zvuk sa radija u kolima), ovogodišnja „Slobodna zona“ gotovo da je imala najkraći reklamni blok u našoj bioskopskoj istoriji.

Svaka projekcija sa sobom nosi određenu pe-ha sredinu, raspoloženje koje vlada u prostoru i to se zna odmah na početku, čim sednete na mesto koje naravno nije numerisano. Prosto osetite vajb oko sebe, da li je većina koja je došla raspoložena da gleda to nešto ili je jednostavno došla eto tako, da se zapljune. To se nekako zna po količini bombona, kesica sa kokicama, flašica vode, pakovanja papirnih maramica, konzervama piva, Koka Kole. Međutim, čak i kada se pod takvim okolonostima svi zajedno pretvorimo u jedno, u jedan jedini mrak koji bulji u svetlost na platnu, ljudi koji kasne unose nemir i donose svoje sveže priče s polja. Njihov ulazak je kao prolazak glisera koji zatetura ribarsku barku ili splav na kome ispijate kapućino. To je potres koji se širi gledalištem kao talas plime koji nadolazi odjednom i hteli ne hteli morate da sačekate da se to smiri pa da se ponovo konektujete sa junacima filma. I tako, ukoliko ste loše sreće, takvih talasa možete da imate i po nekoliko u toku samo jedne projekcije što je dovoljno da poželite da izađete ili se proderete poput onih ludaka kada traže da se koriguje ton ili slova titla.

Stoga ne mogu da razumem ljude koji kasne, osim ako nisu slomili nogu na putu ili ostali zaključani u stanu. Imali ne daj bože udes ili im se zapalio tramvaj. Tempo života koji živimo mi u Beogradu ne određuje činjenicu da smo neorganizovani i da sve teže možemo da procenimo koliko nam je vremena potrebno da uradimo određene radnje, kao što je i ova sa stizanjem u bioskop u ono doba koje je naznačeno na ulaznici. Kako se desilo da se ljudi tako lako naviknu da koncerti umesto u devet, počninju u ponoć ili da premijere predstava kasne sam zato jer celo gledalište čeka neku poznatu osobu da se gordo ušeta i sedne u prvi red. Kako je moguće da naše televizije neprekidno imaju najave sa jednim vremenom, a da emisije počinju u sasvim drugom terminu. Odgovor je čini mi se sasvim jednostovan – ljudi većinom misle da imaju sve vreme ovog sveta da sam ubeđen da će neki od njih kasniti bar dva minuta čak i kada budu umirali.

Super osam Žena na ivici nervnog sloma: Super osam Sedište Utorkom na dva točka: Sedište, kočnice i gume Tatsuo Suzuki Srećna domaćica: Teorije zavere Blow up Pouke iz prošlosti: Stvarnosti su mnogobrojne